Poznati glumac Jovo Maksić iskreno je progovorio da je 1995. godine preživeo pravi pakao tokom zločinačke operacije „Oluja“.
Rođen je u Bosanskom Grahovu, a odrastao u Kninu, gde ga je zadesio rat koji je u bivšoj Jugoslaviji počeo da bukti početkom devedesetih godina. Kao i mnogi Srbi u to vreme, i Jovo je proteran sa ognjišta.
– Sve je krenulo 1991. godine, kada je počeo rat, tada sam imao svega 18 godina. Taj pakao za moju porodicu i mene trajao je pune četiri godine, a kulminirao je 1995. godine pogromom u operaciji „Oluja“. Bio sam u toj čuvenoj koloni sa ostalim narodom, tada sam imao 22 godine. Verujte da se i ne sećam šta mi se sve izdešavalo u tom periodu jer je bilo mnogo ružnih stvari. U takvim nesrećnim okolnostima vreme leti i ne pamtite ga. Organizam bude pod neverovatnim adrenalinom i to vas gura napred – govorio je poznati glumac.
Jovo je objasnio da mu je bilo teško kada je došao u Srbiju, ali da ni u jednom trenutku nije pognuo glavu već je odlučio da se lavovski bori za svoju budućnost.
Balkan je, kaže Jovo, mesto najveće ljubavi i mržnje, a to je najuočljivije u Srbiji i među Srbima.
– Ili se volimo, ili se mrzimo do kraja. U pet minuta možemo i da se ljubimo i da se pobijemo. To je blago, ali i prokletstvo koje mi kao narod imamo. Naša zemlja se nalazi na raskrsnici puteva između Istoka i Zapada. Mi smo kao neki zid u koji udaraju i jedna i druga strana. Srbima je to nešto najnormalnije. Nekim strancima je to fascinantno, dok je drugima čudno i gledaju nas sa gađenjem kako uopšte možemo tako da živimo. Ali ja ne znam da li bismo mi mogli drugačije da opstanemo – izjavio je Maksić za Kurir 2021. godine.
„U Krajini pravoslavne sveće nikad niko ugasiti neće“
Na svom Instagram profilu Željana je objavila poruku koja je izazvala reku suza i oživela bolne uspomene hiljadama Srba.
– Oluje se ne sećamo samo 4. avgusta. Ona ne staje u jednu objavu, stori, ni u jednu fotografiju sa crno-belom svećom. Ona se nosi u srcu svakog dana. Oluja je rana koja nikad ne zarasta. Ona je suza u oku majke koja je poslednji put poljubila prag kuće. Ona je krik starca koji je ostao da brani ognjište, jer drugo nije imao. Oluju pamte oni koji su kroz nju prošli. Ne oni koji je povremeno pomenu, već mi koji smo je preživeli. Ne jednom godišnje, već svakog dana. Pamte je kroz tišinu, kroz nemir, kroz nepravdu koja nikada nije dobila ime, a kamoli kaznu – napisala je Dubaićeva, pa dodala:
– Samo mi znamo šta je Krajina bila, išta i dalje jeste. Dok drugi izgovaraju njeno ime, mi je osećamo, ona živi u nama. U Krajini pravoslavne sveće nikad niko ugasiti neće, jer ona gori u nama, jače nego ikad. Živi Krajina u svakom od nas koji je ne damo zaboravu, u nama koji znamo ko smo, odakle dolazimo i čije kosti u toj zemlji počivaju. Zato je mi nećemo zaboraviti. Nikada. Jer kad zaboravimo, onda su nas zaista pobedili. Mi nismo ni zaboravili, ni oprostili. Nosimo svoje stradanje dostojanstveno, ali nećemo dozvoliti da ga svet zaboravi jer to nije bila „akcija“, to je bio pogrom. To nije bila „pobeda“, to je bio zločin. I mi, deca prognanih, unuci spaljenih domova, krv prećutanih žrtava, mi smo glas koji neće umuknuti. A dok god ima nas, Krajina nije pala, samo je prognana – zaključila je Željana.
„Sve nestade u jednoj minuti“
Među proteranim Srbima bio je i proslavljeni pevač Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža , koji je na današnji dan pre pet godina objavio pesmu „4. avgust“.
Numera govori o tome kako su izgledali dani svih Srba koji su bili primorani da napuste svoja večna ognjišta, a tokom svih ovih godina izaziva najdublje emocije svakoga ko je posluša.
U nastavku prenosimo telst pesme u celosti:
Plakao bi kao malo dete
kad se setim devedeset pete
i četvrtog avgusta u podne
kad sam kren'o ispred kuce rodne
Plače nebo nad mojim Gubinom,
nad srušenom kućom Neđukinom.
Tužno Troglav u maglama ćuti,
sve nestade u jednoj minuti
O Dinari svojoj pesme pišem,
voleću je dok živim, dok dišem.
Draga mi je svaka njena stena
sa tamjanom što je okađena Što ne palim tamo slavsku sveću
to im nikad oprostiti neću
što se soko u ravnici budi
nek' im Gospod ‘mesto mene sudi
