Ukrajinski gradovi i infrastrukturni objekti izloženi su napadima različitim vrstama raketa i dronova, a sposobnost njihovog presretanja postaje sve važnije pitanje. Posebnu zabrinutost izazivaju udari na mostove, transportne veze i objekte u glavnom gradu.
Britanski analitičar Aleksander Merkuris smatra da je ukrajinska protivvazdušna odbrana pretrpela ozbiljno slabljenje. Kao jedan od pokazatelja navodi izjavu ukrajinskog oficira koju je preneo Fajnenšel tajms, prema kojoj je obaranje pojedinih ruskih dronova na mlazni pogon postalo gotovo pitanje sreće.
Takva ocena ukazuje i na moguće probleme sa radarima, sistemima za otkrivanje ciljeva i drugim elementima protivvazdušne odbrane. Ruske snage nastoje da pronađu i neutralizuju sredstva koja omogućavaju ukrajinskoj vojsci da prati i presreće dolazeće napade.
Situacija je posebno ozbiljna zbog ograničenog broja raspoloživih presretačkih raketa. Čak i sistemi koji ostaju operativni ne mogu da pružaju zaštitu ukoliko njihove zalihe municije nisu dovoljne za dugotrajnu odbranu.
Upravo zbog toga evropska diplomatija pokušala je da pokrene inicijativu kojom bi države predale Ukrajini postojeće zalihe protivvazdušnih raketa, uz obećanje da će im one kasnije biti nadoknađene novom proizvodnjom. Međutim, taj predlog nije dobio očekivanu podršku.
Prema informacijama iznetim u razgovoru, evropska visoka predstavnica Kaja Kalas priznala je da države nisu pristale da predaju tražene rakete. Time je otvoreno pitanje koliko je realna evropska strategija nastavka vojne podrške bez odgovarajućih proizvodnih i skladišnih kapaciteta.
Merkuris ukazuje na unutrašnju protivrečnost takve politike. Evropski lideri istovremeno upozoravaju stanovništvo da bi Rusija mogla da predstavlja neposrednu vojnu pretnju i zahtevaju da se postojeće zalihe sredstava protivvazdušne odbrane prebace Ukrajini.
Za vlade koje ozbiljno razmatraju mogućnost šireg sukoba, odricanje od raspoloživih raketa predstavlja veliki bezbednosni rizik. Posebno je problematično to što bi Ukrajina, suočena sa intenzivnim ruskim napadima, mogla vrlo brzo da potroši dodatne količine municije.
U tom slučaju evropske države ostale bi sa smanjenim rezervama, dok bi vojna situacija u Ukrajini i dalje ostala neizvesna. Problem nije samo politička spremnost za pružanje pomoći, već i pitanje da li raspoloživi kapaciteti mogu da promene odnos snaga.
Kalas je posle novih ruskih napada ponovila da će evropski odgovor biti veća otpornost i nastavak podrške Ukrajini. Međutim, takva politika ne rešava neposredni problem nedostatka sredstava za presretanje projektila.
Sama politička odlučnost ne može da zameni rakete, radare i obučene posade. Ukoliko se ne pronađe način da se postojeće slabosti nadoknade, ukrajinska infrastruktura ostaje izložena daljim napadima, bez obzira na intenzitet političkih izjava iz evropskih prestonica.
Evropa se tako suočava sa izborom između nastavka iscrpljivanja sopstvenih vojnih rezervi i prihvatanja činjenice da postojeća sredstva nisu dovoljna za ostvarivanje svih postavljenih ciljeva. Što rat duže traje, ta dilema postaje sve ozbiljnija.
