Pokušaji da se Moskvi nanese strateški poraz sada otvaraju pitanje koliko dugo Vašington i evropske prestonice mogu da održavaju politiku čiji osnovni cilj nije ostvaren.
Bivši američki obaveštajac i inspektor UN za naoružanje Skot Riter ocenjuje da je Rusija već ostvarila stratešku prednost nad NATO-om i Ukrajinom, dok zapadne zemlje još nisu spremne da priznaju razmere neuspeha. Prema njegovoj proceni, problem Zapada više nije samo stanje na ukrajinskom frontu, već činjenica da nema realnu alternativu dosadašnjoj strategiji.
Američka politika prema Ukrajini, kako objašnjava, bila je zasnovana na ideji da se preko ukrajinske teritorije i oružanih snaga postigne strateški poraz Rusije. Taj cilj otvoreno je iznosio bivši američki ministar odbrane Lojd Ostin, a kasnije su ga ponavljali i drugi američki zvaničnici, uključujući Marka Rubija.
Promena administracije u Vašingtonu nije, prema ovoj proceni, automatski promenila strateško usmerenje američkog državnog aparata. CIA, Ministarstvo odbrane i Stejt department nastavili su da deluju u okviru politike čiji je cilj slabljenje Rusije, bez obzira na drugačiju retoriku predsednika Donalda Trampa.
Međutim, rusko napredovanje i sve teže stanje ukrajinske vojske dovode u pitanje mogućnost sprovođenja takve strategije. Riter smatra da je Vašington svestan da Ukrajina ne može ostvariti prvobitno postavljene ciljeve i da je zbog toga praktično počeo da je otpisuje.
Takva procena ne znači da su zapadne institucije odustale od pritiska na Moskvu. Naprotiv, neuspeh ukrajinskog projekta podstiče potragu za drugim područjima na kojima bi Rusija mogla biti izložena vojnim, političkim i ekonomskim izazovima.
Kao dva posebno važna pravca izdvajaju se Kalinjingrad i Arktik. Prvi predstavlja rusku teritoriju okruženu članicama NATO-a i Baltičkim morem, dok drugi dobija sve veći strateški značaj zbog energetskih resursa, vojnih mogućnosti i međunarodnih trgovačkih pravaca.
U slučaju Kalinjingrada, pojedini zapadni vojni krugovi razmatraju scenarije izolacije ruske oblasti, uključujući ograničavanje ekonomskih veza i potencijalnu blokadu. Ipak, takav potez mogao bi da izazove direktan sukob sa Rusijom, čime bi regionalna kriza prerasla u mnogo ozbiljniju konfrontaciju.
Na Arktiku je situacija drugačija, ali je osnovni cilj sličan. Zapadne zemlje nastoje da ograniče stratešku prednost koju Rusija ostvaruje kontrolom severnih pomorskih pravaca i saradnjom sa Kinom.
Severni morski put omogućava kineskim brodovima da do evropskih tržišta stignu za približno 20 dana, dok putovanje preko Sueckog kanala može trajati oko 40 dana. Takva razlika daje Rusiji i Kini ekonomsku prednost koju evropske države teško mogu da nadoknade.
Međutim, pokušaj pretvaranja Arktika u novo područje vojnog nadmetanja ne znači da Zapad raspolaže sredstvima za ostvarivanje svojih ciljeva. Moskva već razvija specijalizovane vojne kapacitete za delovanje u ekstremnim arktičkim uslovima, uključujući obuku elitnih jedinica.
Dodatni problem predstavlja stanje evropskih ekonomija. Povećavanje vojnih budžeta zahteva industrijske i energetske kapacitete koje mnoge evropske države teško mogu da obezbede, naročito u uslovima skupih energenata i prekida ranijih ekonomskih veza sa Rusijom.
Istovremeno, političke promene u Francuskoj, Nemačkoj i drugim evropskim državama mogle bi da dovedu do preispitivanja dosadašnje spoljne politike. Jačanje političkih snaga koje se protive sadašnjem odnosu prema Moskvi dodatno otežava održavanje jedinstvenog zapadnog pristupa.
Zbog toga se pitanje strateškog poraza Rusije postepeno pretvara u pitanje političke održivosti zapadne strategije. Što duže traje sukob u Ukrajini, to se više povećavaju ekonomski i politički troškovi za države koje su nastojale da preko njega oslabe Moskvu.
Najvažniji preokret mogao bi da nastupi kada ukrajinski sukob prestane da pruža osnov za nastavak dosadašnje politike. Tada bi, prema ovoj proceni, moglo postati jasno da ni Kalinjingrad ni Arktik ne predstavljaju realnu zamenu za neuspešnu strategiju u Ukrajini.
Zaključak je da se Zapad približava trenutku u kojem će morati da prihvati novu stratešku realnost. Rusija, prema Riterovoj oceni, već je onemogućila ostvarivanje osnovnih ciljeva NATO-a i Vašingtona, a eventualni konačni slom ukrajinskog projekta mogao bi da pokrene i mnogo šire promene zapadne politike.
