Sve važnije postaje pitanje da li američka administracija uopšte može politički da sprovede ono što bi obećala. Upravo tu nastaje jedan od najvećih problema za buduće pregovore. Ruska strana sve više sumnja da sporazum sa Belom kućom automatski znači i sporazum koji američki politički sistem može da sprovede.
Američki analitičar Džordž Bibi ocenjuje da se prozor za diplomatski kompromis kojim bi rat mogao biti završen zatvara. Jedan od razloga vidi u rastućem ruskom uverenju da Trampova administracija nema dovoljno političke moći da ispuni ključne elemente mogućeg dogovora.
U Vašingtonu postoje snažne strukture koje se protive normalizaciji odnosa sa Rusijom i koje ukrajinske ciljeve često stavljaju u središte američke politike. Takvo stanje ograničava prostor predsednika za kompromis.
Problem postaje posebno ozbiljan kod pitanja koja ne mogu biti rešena jednostavnom predsedničkom odlukom.
Ublažavanje ili ukidanje određenih sankcija, promena politike prema NATO-u i eventualni sporazumi koji zahtevaju podršku Senata traže politički kapital koji predsednik mora da poseduje unutar SAD.
Ako Moskva zaključi da američki predsednik taj kapital nema, vrednost njegovih obećanja u pregovorima automatski opada. Tu se pojavljuje još širi problem: Rat u Ukrajini ne može biti trajno rešen ako se razgovara samo o liniji fronta. Bibi smatra da bi agenda morala da bude proširena na pitanje evropske bezbednosti.
Za Moskvu rat nije izolovan od šireg odnosa Rusije i NATO-a. Zbog toga bi kompromis koji reguliše samo teritorijalna pitanja, a ostavlja netaknut osnovni spor oko evropske bezbednosne arhitekture, mogao da bude nedovoljan za dugoročan sporazum.
To bi zahtevalo razgovore koje Zapad dugo nije želeo da vodi. Pitanje NATO proširenja, raspoređivanja vojnih kapaciteta i ukupnog odnosa Rusije prema evropskom bezbednosnom sistemu moralo bi da postane deo mnogo šireg paketa.
Ali vreme radi protiv takvog pristupa. Što duže traje rat i što više Rusija veruje da vojno i ekonomski poboljšava svoju pregovaračku poziciju, manji je podsticaj Moskvi da prihvati kompromis koji je mogla da prihvati ranije. Istovremeno raste nepoverenje.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov zapadne diplomatske inicijative opisao je kao obmanu, dok iskustva prethodnih pokušaja primirja dodatno utiču na rusku percepciju novih predloga.
Ako Moskva zaključi da će svako primirje biti iskorišćeno samo za ponovno naoružavanje Ukrajine, biće mnogo teže ubediti je da prihvati prekid borbi bez šireg političkog sporazuma. Zbog toga diplomatija ulazi u paradoksalnu fazu.
Što je situacija za Ukrajinu teža, Zapad ima veći razlog da želi pregovore. Ali što je ruska pozicija jača, Moskva ima manje razloga da prihvati ustupke koje je ranije možda bila spremna da razmotri.
Ako se taj proces nastavi, mogućnost kompromisa može postajati sve manja upravo u trenutku kada potreba za njim postaje najveća. Najvažniji zadatak zato možda više nije brzo postizanje velikog sporazuma, već sprečavanje poteza koji bi potpuno uništili mogućnost dogovora u budućnosti.
Naredne dve, tri ili četiri godine mogu doneti drugačije političke okolnosti. Ali takav prozor neće mnogo značiti ako u međuvremenu nova eskalacija odnose Rusije i Zapada dovede do tačke sa koje povratak postaje gotovo nemoguć.
