Ideja Zapada nije nužno podrazumevala da Ukrajina mora potpuno vojno da porazi Rusiju kako bi se rat završio njenim strateškim uspehom. Umesto toga, cilj bi bio da posle sukoba postane svojevrsno „čelično bodljikavo prase“ – država čija bi vojna snaga trebalo da nadoknadi ogromnu razliku u teritoriji, stanovništvu i resursima u odnosu na Moskvu.
U najambicioznijoj varijanti tog plana, Ukrajina bi nakon rata dobila ulogu nalik onoj koju Izrael ima na Bliskom istoku – bila bi snažno militarizovana zemlja sa vojnim sposobnostima znatno većim od onoga što bi se moglo očekivati na osnovu njene veličine.
Istovremeno, trebalo bi da postane prva linija evropskog obuzdavanja Rusije.
Čak i ukoliko ne bi postala članica NATO-a, velika ukrajinska armija, moderna protivvazdušna odbrana, domaća vojna industrija i trajna podrška zapadnih zemalja trebalo bi da Moskvi onemoguće odlučujuću vojnu prednost.
Problem nije samo vojska
Međutim, takva strategija ne zavisi samo od broja vojnika, raketa ili sistema protivvazdušne odbrane.
Da bi zemlja mogla godinama da održava ogromnu i tehnološki zahtevnu vojsku, potrebna joj je funkcionalna država – dovoljno stanovnika, razvijena industrija, stabilno snabdevanje energijom, poreski prihodi, transportna infrastruktura i sposobnost da finansira ogromne vojne potrebe.
Upravo su ti temelji, prema analizi Bibija, sada pod sve većim pritiskom.
Ruski udari, kako se navodi u tekstu, nisu usmereni samo na neposredne vojne ciljeve. Energetska postrojenja, industrijski kapaciteti, luke, železnica, logistika i drugi delovi infrastrukture postali su deo šire kampanje koja postepeno smanjuje sposobnost Ukrajine da samostalno održava svoju ekonomiju.
Računica je jednostavna – ukoliko država nije u stanju da proizvede dovoljno električne energije, nesmetano prevozi robu, održava izvoz i puni sopstveni budžet, mnogo je teže očekivati da istovremeno finansira ogromnu modernu vojsku.
Poseban problem mogao bi da nastane ukoliko se takvo stanje nastavi i nakon završetka intenzivnih kopnenih borbi.
Evropa bi mogla godinama da plaća račun
U tom slučaju Ukrajina bi mogla da ostane dugoročno zavisna od evropskih finansijskih transfera čak i za pokrivanje osnovnih potreba državnog budžeta.
Evropski novac tada ne bi bio potreban samo za obnovu razrušene infrastrukture, već i za svakodnevno funkcionisanje same države.
To bi predstavljalo potpuno drugačiji scenario od prvobitne zamisli o snažnoj istočnoevropskoj vojnoj sili sposobnoj da samostalno odvraća Rusiju.
Bibi upozorava da bi krajnji rezultat mogao da bude zemlja koja je izgubila značajan deo teritorije, čija je infrastruktura teško oštećena i koja nema dovoljno sopstvenih resursa da finansira obnovu.
U takvim okolnostima teško je istovremeno biti ekonomski oslabljena i demografski iscrpljena država, a sa druge strane raspolagati izuzetno moćnom i skupom vojnom silom.
Problem bi se tada direktno preneo i na Evropu.
Umesto stabilnog vojnog bedema prema Rusiji, evropske države mogle bi godinama da finansiraju Ukrajinu suočenu sa ekonomskim problemima, migracijama, političkim pritiscima i bezbednosnim izazovima.
Rat se više ne meri samo kilometrima teritorije
Zbog toga pitanje konačnog ishoda rata, prema ovoj analizi, više nije moguće posmatrati samo kroz mapu i kontrolu teritorije.
Čak i ako Ukrajina zadrži veliki deo svoje sadašnje teritorije, presudno će biti u kakvom stanju će nakon rata ostati njeno stanovništvo, energetski sistem, industrija, transport i javne finansije.
Ukoliko ti temelji budu ozbiljno oslabljeni, plan o Ukrajini kao „čeličnom bodljikavom prasetu“ mogao bi da ostane samo strategija na papiru – namenjena državi koja više nema dovoljno materijalnih i ekonomskih kapaciteta da je sprovede u delo.
Izvor: Webtribune
