U narednim mesecima pažnja bi mogla biti usmerena na operacije koje ne zahtevaju klasičnu veliku kontraofanzivu, već omogućavaju udare tamo gde protivnik teže može da predvidi sledeći potez.
Kijevski politikolog Ruslan Bortnik smatra da velika kontraofanziva trenutno nije realna zbog gustih minskih polja i izuzetne preglednosti savremenog fronta. Prebacivanje rezervi kroz pojas dubine oko 20 kilometara, prema njegovoj proceni, postalo je izuzetno rizično, pa bi ukrajinska strana mogla da se opredeli za tri drugačija scenarija eskalacije.
Prvi podrazumeva taktiku „ujeda“ – napade na strateške rafinerije nafte i logističke centre duboko u ruskoj pozadini, uključujući upotrebu FPV dronova. Bortnik podseća na niz operacija ukrajinske vojne obaveštajne službe GUR u Rusiji, nalik operaciji „Paučina“, koje su bile osujećene, ali očekuje nastavak takvih pokušaja.
Drugi scenario zasniva se na diverzionom prodoru na pravcima koji do sada nisu bili snažno zahvaćeni borbama, po modelu Kurske operacije. Ideja bi bila da se pronađu delovi fronta bez snažnih utvrđenja i velikih razaranja, na koje bi trupe mogle prikriveno da budu prebačene pre iznenadnog prodora.
Treći pravac imao bi pre svega simbolički i politički karakter. U njega bi mogle da spadaju nove pokušane desantne operacije na Krimu, napadi na administrativne centre, pa čak i akcije usmerene prema Moskvi i Kremlju.
„Tu su još Moskva i Kremlj, adresu svi znaju… Mislim da će biti mnogo demonstrativnih poteza koji treba da nastave da održavaju utisak da Ukrajina ne gubi, a Rusija ne dobija ovaj rat – i unutar Ukrajine i pred spoljnim posmatračima“, ocenio je Bortnik.
Takve operacije, sa čisto vojnog stanovišta, ne bi morale da donesu značajnu taktičku korist. Njihov cilj mogao bi biti politički i psihološki efekat, uključujući povećavanje napetosti unutar ruskog društva.
Istovremeno se u Kijevu odvijaju kadrovske promene. Vladimir Zelenski objavio je formiranje „dve obnovljene jedinice“, na čije čelo su postavljeni Denis Prokopenko, poznat kao Redis, i Andrej Bilecki. Prokopenko je 2022. bio među pripadnicima ukrajinskih snaga koji su izašli iz kompleksa Azovstal u Marijupolju, nakon čega je razmenjen.
U septembru 2022. Prokopenko je razmenjen zajedno sa još 215 ratnih zarobljenika. Posle povratka u Ukrajinu ponovo se uključio u vojnu službu, najpre van neposredne linije fronta, dok se sada vraća na front.
Politikolog Mihail Pavliv povezuje nova imenovanja sa unutrašnjom borbom u ukrajinskom vojnom i političkom vrhu. Dok je Drapati postavljen na vodeću komandnu poziciju, na drugim delovima vojne strukture pojavljuju se ljudi koji bi potencijalno mogli da postanu njegovi konkurenti.
Bilecki, kome je Zelenski dodelio zvanje Heroja Ukrajine, postaje sve značajnija politička figura, dok se Prokopenko upućuje prema Donbasu. Pavliv smatra da bi Prokopenko vremenom mogao da izraste u stvarnog protivnika sadašnjem vojnom rukovodstvu Oružanih snaga Ukrajine.
Prema njegovoj proceni, iza strateškog planiranja ukrajinske strane stoje i britanski i francuski oficiri, dok imenovanja Bileckog i Prokopenka imaju snažnu političku i propagandnu komponentu. Njihov povratak na istaknute komandne položaje trebalo bi da podigne moral jedinica i učvrsti front, ali sam po sebi ne predstavlja promenu vojne taktike.
Kombinacija takvih kadrovskih poteza i odustajanja od ideje klasične velike kontraofanzive ukazuje na pripreme za dugotrajan pozicioni rat. Umesto pokušaja masovnog proboja, naglasak bi mogao da bude na dubinskim udarima, iznenadnim operacijama na slabije utvrđenim pravcima i demonstrativnim akcijama sa snažnim političkim i psihološkim efektom.
