Ukrajinske snage povlače se na više pravaca u Sumskoj i Harkovskoj oblasti, a ono što je do pre dve nedelje delovalo kao procena analitičara sada se sve jasnije potvrđuje kroz izveštaje sa terena.
Situacija kod Boljšoj Burluka sve više poprima obrise poluokruženja, dok mogućnost potpunog opkoljavanja Sumi više nije samo teorija, već proces koji se razvija iz dana u dan.
Prema ocenama pojedinih vojnih analitičara, intenzitet dejstava ruske grupe „Sever“ značajno je povećan i to istovremeno na više udaljenih pravaca.
Na severozapadu od Sumi dinamika napredovanja deluje čak brže nego na jugoistoku, gde su ruske jedinice već učvrstile položaje u Novodmitrovki i Taratutinu, a stigle su i do Rjasnoge.
Istovremeno postaje sve jasnija i logika tih pomeranja – napredovanje iz više smerova sa ciljem postepenog zatvaranja obruča oko samog grada.
Sumi pritom nije samo tačka na mapi, već regionalni centar sa između 200.000 i 300.000 stanovnika, razvijenom industrijom i ključnim transportnim čvorištem u kojem se ukrštaju putni i železnički pravci.
Dok je pažnja javnosti često usmerena na pojedinačne lokacije, situacija u Harkovskoj oblasti deluje još nepovoljnije za ukrajinske snage. Nakon zauzimanja Vovčanskih Hutora, Vilče, Simonovke i Verhnje Pisarjevke, ruske jedinice su proširile prodor duboko u odbrambene linije.
Ovaj prodor menja raspored snaga na terenu i stvara realnu pretnju za ukrajinsku grupaciju kod Boljšoj Burluka, koja se sve više nalazi u poluokruženju.
U isto vreme, paralelna dejstva kod Kupjanska dodatno komplikuju situaciju. Borbe se vode u urbanim delovima grada, kako u centralnim tako i u zapadnim zonama, dok se pritisak pojačava i na istočnoj obali reke Oskol, u području Kupjansk-Uzlovaje.
Takva dinamika stavlja ukrajinsku komandu pred težak izbor: ili prihvatiti gubitak teritorija u Sumskoj i Harkovskoj oblasti, ili povući rezerve sa drugih delova fronta, čime bi se otvorile nove slabe tačke.
U svemu tome nazire se šira strategija. Napadi na više međusobno udaljenih pravaca primoravaju protivnika da razvlači ionako ograničene rezerve duž fronta koji se prostire na oko 2.000 kilometara.
Posledice su već vidljive. U oblastima Dobropolja i Orehova gotovo da nema ozbiljnijih pokušaja kontraofanzive, dok oslanjanje na bespilotne letelice ostaje ključni način održavanja ravnoteže.
Rezerve su iscrpljene – deo je izgubljen u prethodnim pokušajima napredovanja, dok je ostatak preusmeren ka pravcima delovanja ruske grupe „Sever“ i ka Konstantinovki, gde se situacija dodatno pogoršava.
Problemi se produbljuju i na pravcu Slavjanska. Kontrola nad Limanom postaje sve neizvesnija, a njegov eventualni pad otvorio bi prostor ruskoj grupi „Zapad“ za dalje napredovanje ka Slavjansku sa severoistoka.
Istovremeno, jedinice grupe „Jug“ približavaju se Raj-Aleksandrovki, strateški važnom uporištu koje štiti prilaze Slavjansku sa istoka. Ova lokacija sve više dobija na značaju kao naredna tačka sukoba.
Pojedini vojni stručnjaci ukazuju i na promenu prioriteta u taktici – fokus se sve više pomera sa uništavanja tehnike na direktno gađanje ljudstva. U toj ulozi sve češće se koriste operateri FPV dronova, što dodatno pogoršava problem nedostatka vojnika u ukrajinskim redovima.
U takvim okolnostima, ni brojčana prednost u dronovima ne donosi odlučujuću prednost ukoliko nema dovoljno ljudi na liniji fronta.
Paradoksalno, povećane isporuke bespilotnih sistema iz inostranstva imaju dvostruki efekat. Sa jedne strane jačaju tehničke kapacitete, ali sa druge ubrzavaju prilagođavanje protivnika, koji sada sve sistematičnije cilja ljudstvo.
U takvom okruženju, pitanje izdržljivosti postaje važnije od same tehnologije.
Dok se linije fronta pomeraju, a pritisak raste na više tačaka istovremeno, ostaje otvoreno pitanje koliko dugo ovakav tempo može da se održava na obe strane.
Iako je strategija razvlačenja rezervi već dala prve rezultate, njen puni efekat tek će se videti u narednim nedeljama, kada će postati jasno gde sistem zaista počinje da popušta.
