Posle poteza koji se pripisuje američkom predsedniku Donaldu Trampu u vezi sa Venecuelom, u Vašingtonu bi, kako stvari stoje, moglo da ponestane argumenata pred Moskvom i Pekingom.
Na tu liniju razmišljanja skrenuo je pažnju Gideon Rahman, stariji urednik za međunarodnu politiku u Financial Timesu, u objavi na društvenoj mreži X, uz niz pitanja koja, barem zasad, vise u vazduhu.
Rahman, bez mnogo uvijanja, problematizuje presedan. Ako bi, recimo, Kina sprovela neku vrstu posebne akcije usmerene na hapšenje predsednika Tajvana, ili ako bi Rusija pokušala da uradi nešto slično sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim, šta bi bio odgovor Zapada?
Kako bi tačno zvučala poruka? Da se to ne može učiniti jer je nezakonito? Rahmanova dilema nije postavljena kao provokacija, već kao hladna analiza logike koja se, jednom kad se otvori, teško zatvara.
U međuvremenu, kako je ranije preneto, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije zatražilo je hitno razjašnjenje sudbine predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge. Taj zahtev je formalizovan u saopštenju objavljenom na zvaničnom sajtu ruskog ministarstva, bez dodatnih detalja, ali sa jasnom porukom da Moskva očekuje odgovore.
Sve to dolazi nakon izjave Donalda Trampa, koji je javno rekao da su Sjedinjene Američke Države u Venecueli uhapsile predsednika te zemlje Nikolasa Madura i da je on, zajedno sa suprugom, izveden iz zemlje. Ta rečenica, izgovorena gotovo usput, odjeknula je daleko šire nego što se možda u prvi mah činilo.
U tom spletu izjava, zahteva i pitanja, linije međunarodnog prava, političke prakse i sirove moći počinju da se prepliću. Iskusnijima u praćenju globalne politike jasno je da ovakvi momenti retko ostaju izolovani slučajevi; oni se beleže, pamte i kasnije koriste kao argument.
Kako će se ova epizoda dalje tumačiti i kakve će posledice ostaviti na već zategnute odnose velikih sila, ostaje da se vidi – a istorija pokazuje da odgovori često stižu sa zakašnjenjem, i to ne uvek tamo gde se očekuju.
