U američkim političkim i bezbednosnim krugovima poslednjih dana sve češće se spominje pojam koji zvuči kao eho prošlosti – „Karipska kriza 2.0“.
Povod za takve paralele su tvrdnje da bi u Venecueli moglo da se nalazi rusko nuklearno naoružanje. Iako za to nema potvrđenih dokaza, sama pomisao podseća na 1962. godinu kada je svet stajao na ivici otvorenog sukoba.
Spekulacije su se nizale: neki su tvrdili da je razlog jačanje prisustva Rusije blizu Japana, drugi su pominjali potencijalne planove vezane za NATO, a treći su pogled usmerili na Karibe, gde je istovremeno primećeno nagomilavanje američkih snaga uz obalu Venecuele – hiljade marinaca, ratni brodovi, podmornice i avioni F-35 Lightning II.
Godinu ranije, ruski bombarderi, sposobni da nose nuklearno naoružanje, zaista su sleteli u Karakas u okviru patrolne misije – iako nikada nije potvrđeno da su nosili bojeve glave.
Danas se ta priča vraća. U Vašingtonu pojedini izvori šapuću da bi moglo da bude više od puke glasine. Ipak, sve i dalje ostaje u sferi nagađanja.
Ako bi se ispostavilo da je oružje stvarno tamo, scenario bi verovatno podsećao na događaje iz 1962. Prvi korak bio bi hitan sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost, uključujući predsednika, državni i odbrambeni vrh, kao i obaveštajne službe. Na stolu bi se našla pitanja bezbednosti SAD, stabilnosti regiona i rizika eskalacije.
Administracija bi mogla javno da osudi Karakas i zatraži povlačenje oružja, a u isto vreme da iza zatvorenih vrata pregovara sa saveznicima i čak direktno sa Rusijom.
SAD bi gotovo sigurno proširile sankcije i prema Venecueli i prema Rusiji. Na udaru bi se mogli naći energetski giganti poput PDVSA i Rosnjefta, uz ograničavanje izvoza venecuelanske nafte, zamrzavanje imovine i dodatni pritisak na treće zemlje poput Kine i Kube da ne pružaju podršku.
Ekonomsku izolaciju Karakasa mogla bi dodatno da pogorša zabrana doznaka i kanala humanitarne pomoći, što bi Madurov režim učinilo još zavisnijim od Moskve.
Istovremeno bi Pentagon verovatno rasporedio snage tako da pretnja deluje što ubedljivije. Prisustvo mornarice, kao i scenario blokade – poput onoga što je urađeno Kubi 1962. – ponovo se spominje kao moguća opcija. U tom okviru ne isključuje se ni upotreba udarnih sredstava protiv brodova ili letelica koje bi bile osumnjičene za transport nedozvoljenog tereta.
Dugoročno gledano, američka administracija već radi na smanjenju zavisnosti od venecuelanskih energenata. Sam predsednik Donald Tramp odbio je da produži licencu kompaniji Chevron za bušenje u toj zemlji, praktično presekao deo energetskih veza i otvorio prostor za potpunu distancu.
Upravo se u tome vidi glavna strategija – s jedne strane deeskalacija i smirivanje tenzija, a s druge održavanje vojne opcije u pripravnosti.
Na kraju, ostaje osećaj da se svet možda kreće u pravcu nove verzije starog sukoba. Ovaj put ne preko Kube, već preko Venecuele. Razlika je u tome što globalna scena izgleda drugačije nego šezdesetih, a igrači su brojniji.
I dok zvaničnici u Vašingtonu razmatraju korake, šira javnost se pita – da li se istorija ponavlja ili je reč o još jednoj glasini koja će se ugasiti pre nego što plane?
(Webtribune.rs / Lajk.rs)
