Dok se u evropskim političkim krugovima sve češće govori o „talasu koji dolazi“, pažnja se neobično fokusira na jednu zemlju – Mađarsku.
Tamošnji izbori, zakazani za 12. april, već se tumače kao mnogo više od rutinskog glasanja. U analizi britanskog časopisa Prospect, autor Majkl Ignjatijev ide korak dalje i tvrdi: upravo će Mađarska pokazati u kom pravcu ide čitav Zapad, dok Viktor Orban ostaje centralna figura tog procesa.
U toj slici, Mađarska pod Viktorom Orbanom više nije periferija, već svojevrsni laboratorijski prostor u kome se testira novi politički model. A izbori, kako se naglašava, postaće svojevrstan referendum o tome dokle je ta kontrarevolucija stigla.
Viktor Orban, najdugovečniji lider u Evropi, sada ide na šesti mandat. Njegova politička pozicija odavno prevazilazi granice Mađarske – opisuje se kao najpouzdaniji evropski saveznik Vladimira Putina i Donalda Trampa, ali i kao simbol neliberalnog nacionalizma.
Sam Peter Mađar, 45-godišnji političar desnog centra i bivši član Orbanovog Fidesa, gradi kampanju na raskidu sa starim sistemom.
Zanimljivo je da Mađar pažljivo bira ton. Ne koristi retoriku Viktora Orbana prema Vladimiru Zelenskom, niti ponavlja upozorenja da bi Ukrajina mogla uvući Mađarsku u rat sa Rusijom.
Ipak, zadržava neke ključne pozicije – odbija finansiranje Ukrajine i vodi politiku protiv imigracije. Ostaje otvoreno pitanje da li je to taktičko prilagođavanje ili stvarni politički pravac koji će slediti ako dođe na vlast.
Lideri poput Marin Le Pen i Žordana Bardele u Francuskoj, Gerta Vildersa u Holandiji ili Alternative za Nemačku izgubili bi jedan od ključnih uzora.
Isto važi i za Vladimira Putina, koji bi morao da preispita efikasnost uticaja na evropske izbore, kao i za Donalda Trampa, koji bi ostao bez svog najbližeg saveznika u Evropi.
Ali da bi se razumeo Orban, mora se pogledati unazad. Njegov politički put nije linearan. Krajem osamdesetih bio je liberalni student koji je 1989. na Trgu heroja u Budimpešti javno tražio povlačenje sovjetskih trupa.
Džordž Soroš mu je tada omogućio studije na Oksfordu. Međutim, već sredinom devedesetih Fides počinje da skreće udesno, što kulminira dolaskom Orbana na vlast 1998. godine, sa svega 35 godina.
Prelomni trenutak dolazi posle finansijske krize. Nakon ulaska u Evropsku uniju, Mađarsku su preplavile banke i krediti u evrima, što je mnoge građane dovelo u dužničku krizu.
Vremenom, Orban menja sistem iznutra. Uz ustavnu većinu, ograničava ovlašćenja Ustavnog suda, menja izborna pravila i preuzima kontrolu nad medijima.
Jedan od najpoznatijih primera tog pristupa bio je sukob sa Centralno-evropskim univerzitetom. Univerzitet, koji je osnovao Soroš i koji je imao visok međunarodni ugled, bio je primoran da napusti Mađarsku i preseli se u Beč. Protesti su bili masovni – čak 70.000 ljudi izašlo je na ulice Budimpešte – ali vlast nije popustila.
U međuvremenu, Orban gradi i širi ideološku mrežu. Finansira konzervativne institute i univerzitete širom Evrope i Severne Amerike, čime Mađarsku pretvara u centar intelektualne kontrarevolucije.
Američki konzervativni skup CPAC održan je u Budimpešti pet puta, poslednji put u martu ove godine, potvrđujući međunarodni uticaj ovog modela.
Istovremeno, unutar zemlje raste nezadovoljstvo. Ekonomski rast od 2 do 5 procenata godišnje, koji je godinama održavao stabilnost, usporava. Državna kasa je sve praznija, a sistem privilegija i povezanosti sa Fidesom sve vidljiviji. Korupcija, koja je ranije tolerisana kao deo sistema, sada postaje ozbiljan teret.
Kako se izbori približavaju, ključna pitanja ostaju otvorena. Može li nezadovoljstvo prerasti u dovoljnu mobilizaciju birača? Hoće li Viktor Orban prihvatiti poraz ako ga bude? Ili će, po uzoru na Donalda Trampa, pokušati da ospori rezultate?
Na kraju, možda je najzanimljivije to što se sudbina mnogo većih političkih procesa prelama kroz izbore u jednoj relativno maloj zemlji.
Mađarska tako postaje svojevrsni barometar – ne samo za Evropu, već i za šire globalne tokove. A odgovor na pitanje kuda sve ovo vodi, za sada, ostaje otvoren.
