„Svi su iz Šujica došli, da,“ rekao je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić tokom posete Kupresu.
Zločini koji su ovde počinjeni nad srpskim narodom toliko su strašni da oni malobrojni koji su preživeli crninu ne skidaju već više od 30 godina!
Selo Šujica nalazi se na putu između Kupresa i Tomislavgrada, i odigralo je ključnu ulogu kao tranzitno mesto za mučenja Srba. Šujice je bilo „filter“ za deportaciju zarobljenih srpskih civila i vojnika ka logorima u zapadnoj Hercegovini i Dalmaciji.
Hronologija i mehanizam zločina (april-maj 1992. godine)
Napad i hapšenja počeli su 3. aprila 1992. godine. Hrvatske snage su pokrenule ofanzivu na Kupres i okolna većinski srpska sela, poput Donjeg Malovana. Zarobili su veliki broj srpskih civila koji nisu uspeli da pobegnu.
Otete Srbe odvodili su u sabirni centar „Kvalitet“. Srpske civile su najpre zatvoreni u krug fabrike tekstila „Kvalitet“ u samom Kupresu, gde su usledila premlaćivanja i pljačka imovine.
Jedan od napada koji se desio tog dana 3. aprila 1992. bio je iz pravca hrvatskog sela Šujica, od strane pripadnika hrvatskih jedinica HOS i ZNG, kao i lokalnih Hrvata u Šujicama koji su nosili crne uniforme i znak „U“, kao ustaše u Drugom svetskom ratu. Zatečeni meštani koji nisu uspeli da pobegnu ubijeni su u svojim kućama. U Donjem Malovanu ubijeno je najmanje 20 Srba.
Usledio je marš kroz Šujicu. Kolona od preko 100 vezanih i pretučenih srpskih zarobljenika naterana je da pešice krene ka Tomislavgradu (tadašnjem Duvnu). Prilikom prolaska kroz većinski hrvatsko mesto Šujica, zarobljenici su izloženi javnom linču, brutalnom batinanju i ponižavanju od strane pripadnika HVO i lokalnog stanovništva.
Upravo u Šujici izvršena je prva surova selekcija. Određeni broj viđenijih Srba i civila iz Kupresa izdvojeno je iz kolone. Njima se na tom mestu gubi svaki trag, a njihova tela su kasnije pronalažena u masovnim grobnicama ili se i danas vode kao nestali.
Preživeli iz kolone su iz Šujice transportovani dalje u logore pod kontrolom hrvatskih snaga: Eminovo Selo (Tomislavgrad), logor u Ljubuškom, kao i zloglasni vojni logor „Lora“ u Splitu. Tamo su mesecima bili izloženi svakodnevnoj torturi, a oni koji su preživeli su razmenjeni krajem 1992. i tokom 1993. godine.
Dokumentaciju o zločinima u Šujici i nad celom „Kupreškom grupom“ prikupio je Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Banja Luke. Pred sudovima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj vođeno je nekoliko procesa za zločine na Kupresu i u logoru „Lora“, ali direktni izvršioci i naredbodavci maltretiranja i ubistava srpskih civila na samom tranzitnom putu kroz Šujicu uglavnom su izbegli kaznu ili nikada nisu procesuirani za taj konkretan segment zločina.
