Dve velike prirodne katastrofe koje su ovog leta pogodile Venecuelu i Nepal imaju malo toga zajedničkog kada je reč o samom uzroku. Venecuela se suočila sa snažnim zemljotresima, dok je Nepal krajem avgusta pogodila katastrofalna bujična poplava izazvana urušavanjem glečerskog područja i odronom leda i stena. Ipak, postoji jedna važna zajednička tačka: obe zemlje imaju ograničene finansijske mogućnosti da se izbore sa posledicama katastrofe.
Lavina koja ne staje
Upravo zbog toga prirodna katastrofa u siromašnoj zemlji nije samo humanitarni problem. Ona vrlo brzo postaje problem javnih finansija, infrastrukture, zaposlenosti, energetike, turizma, trgovine i dugoročnog ekonomskog razvoja.
Venecuela: zemljotres težak gotovo 20 milijardi dolara
Dva snažna zemljotresa pogodila su Venezuelu 24. juna. Magnituda prvog bila je 7,2, a drugog 7,5, a potresi su pogodili severne i ekonomski značajne delove zemlje. Prve procene Ujedinjenih nacija govorile su o oko 6,7 milijardi dolara direktne fizičke štete, odnosno približno 6 odsto tadašnjeg BDP-a. Kasnija procena Svetske banke pokazala je mnogo veće razmere: direktna fizička šteta procenjena je na 19,6 milijardi dolara.
Prema proceni Svetske banke, oko 9,3 milijarde dolara otpada na stambene objekte, 5,2 milijarde na infrastrukturu, a oko 5 milijardi na nestambene objekte.
To je ogroman udar za državu čiji je BDP prema najnovijim podacima Svetske banke oko 100 milijardi dolara, dok je BDP po stanovniku oko 3.495 dolara. Drugim rečima, šteta od zemljotresa približava se petini godišnje proizvodnje čitave venecuelanske ekonomije, ako se uzme procena Svetske banke od 19,6 milijardi dolara.
Još veći problem je to što 19,6 milijardi dolara nije konačan račun. To je procena direktne fizičke štete. U nju nisu uključeni izgubljena proizvodnja, prekidi poslovanja, pad prihoda od poreza, troškovi hitne pomoći, privremeni smeštaj stanovništva, gubitak radnih mesta i dugoročni efekti na investicije.
UNDRR je u sopstvenoj analizi procenio direktnu štetu na zgradama i infrastrukturi čak na oko 37 milijardi dolara, ali uz važnu napomenu da se radi o analitičkoj proceni zasnovanoj na modeliranju, a ne konačnom obračunu štete.
Razlike između procena pokazuju koliko je rano nakon katastrofe teško utvrditi konačan račun.
Problem nije samo u zemljotresu
Venezuela je posebno ranjiva zato što je u katastrofu ušla sa već oslabljenom ekonomijom. Svetska banka navodi BDP od oko 99,7 milijardi dolara za 2025. godinu i rast od svega 1,6 odsto. Prema procenama Svetske banke koje su prenete nakon zemljotresa, više od 76 odsto stanovništva živelo je u siromaštvu.
Siromašna porodica koja izgubi kuću nema dovoljno ušteđevine da sama finansira obnovu. Mala firma kojoj je oštećen objekat nema dovoljno kapitala da kupi novu opremu. Država nema dovoljno novca da istovremeno obnovi puteve, bolnice, škole, vodovod i elektroenergetsku mrežu.
Zato isti zemljotres u bogatoj i siromašnoj zemlji proizvodi potpuno različite ekonomske posledice.
Nepal – katastrofa koja je progutala gotovo desetinu ekonomije
U Nepalu je 26. avgusta došlo do katastrofalne bujične poplave nakon kolapsa glečerskog područja i odrona leda i stena koji je pokrenuo ogromnu količinu vode, blata i kamenja niz rečne doline. Uništeni su putevi, mostovi, naselja i energetska infrastruktura.
Do 29. avgusta broj potvrđenih žrtava u Nepalu dostigao je više od 600, dok je gotovo 3.000 ljudi bilo prijavljeno kao nestalo u Nepalu i Tibetu. Tragedija, ali za Nepal je možda još važniji finansijski račun. Ministar finansija Svornim Vagle procenio je da bi obnova mogla da košta između 4 i 5 milijardi dolara, što je približno 10 odsto veličine nepalske ekonomije.
To je drastična suma za zemlju čiji je BDP u 2025. godini iznosio oko 45,5 milijardi dolara, dok je BDP po stanovniku bio oko 1.536 dolara. Dakle, Nepal bi za obnovu posle jedne katastrofe mogao da mora da izdvoji iznos jednak približno desetini ukupne godišnje ekonomske aktivnosti zemlje.
To je kao kada bi razvijena ekonomija preko noći morala da pronađe desetine ili stotine milijardi dolara samo da bi vratila infrastrukturu na stanje od pre katastrofe.
Razaranje puta nije samo uništeni asfalt
Ekonomsku štetu od prirodne katastrofe nije moguće izmeriti samo cenom porušenih kuća. Ako je uništen most, poljoprivrednik ne može da odveze proizvode do tržišta. Ako je uništen put, turista ne može da stigne do planinskog područja. Ako je oštećena hidroelektrana, industrija može ostati bez električne energije.
U Nepalu je upravo energetska infrastruktura jedan od ključnih problema. Više od 12 odsto nacionalne proizvodnje električne energije bilo je pogođeno katastrofom, prema procenama objavljenim nakon poplava. Uništena je i važna saobraćajna infrastruktura. Prema izveštajima, desetine mostova i kilometri puteva su nestali ili teško oštećeni, dok je pogođen i pogranični trgovinski pravac prema Kini.
Za Nepal je to posebno bolno jer se veliki deo ekonomije oslanja na turizam, doznake iz inostranstva, hidroenergiju i prekograničnu trgovinu.
Siromaštvo povećava cenu katastrofe
Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da siromašna zemlja ima manju ekonomsku štetu zato što ima manje skupih zgrada i infrastrukture. U praksi je često suprotno.
Siromašnije zemlje imaju manje novca za kvalitetnu gradnju, zaštitne nasipe, sisteme ranog upozoravanja, seizmičko ojačavanje objekata, osiguranje i rezervne fondove. Zbog toga prirodni događaj može da proizvede disproporcionalno veliku štetu.
U Venecueli je šteta od zemljotresa procenjena na 19,6 milijardi dolara, dok Nepal sada govori o mogućem računu za obnovu od 4 do 5 milijardi dolara. Za bogatu državu to bi bio ozbiljan problem. Za zemlje čiji BDP iznosi oko 100, odnosno 45 milijardi dolara, to može predstavljati udar koji menja čitavu ekonomsku politiku.
Venezuela i Nepal nisu isti slučaj, ali imaju istu slabost
Važno je naglasiti da Venezuela i Nepal nisu potpuno uporedive ekonomije.
Venezuela je zemlja sa velikim energetskim resursima i naftnom industrijom, ali sa dugotrajnim ekonomskim i socijalnim problemima.
Nepal je mala, kopnena ekonomija sa mnogo nižim BDP-om po stanovniku i velikom zavisnošću od turizma, doznaka i hidroenergetskog potencijala.
Ipak, obe zemlje imaju isti problem: nemaju dovoljno finansijskog prostora da same plate ogromnu obnovu.
To znači da prirodna katastrofa vrlo lako vodi ka novom zaduživanju, smanjenju drugih javnih investicija ili zavisnosti od međunarodne pomoći.
Šta države mogu da urade da sledeći put račun bude manji?
Najvažnija lekcija nije da se prirodne katastrofe mogu sprečiti. Zemljotres se ne može zaustaviti, a glečerski kolaps se ne može potpuno isključiti. Ali veličina štete može drastično da se smanji. Prvi korak je kvalitetnija infrastruktura. Zgrade u seizmički aktivnim područjima moraju biti projektovane i građene prema standardima otpornosti na zemljotrese. Isto važi za bolnice, škole, mostove i elektroenergetske objekte.
Drugi je sistem ranog upozoravanja. Kod poplava izazvanih glečerskim jezerima nekoliko minuta ili desetina minuta može predstavljati razliku između evakuacije i katastrofe. Nepal sada intenzivnije prati potencijalno opasna jezera i razmatra postavljanje kamera i senzora nizvodno.
Treći je osiguranje. U siromašnim zemljama osiguranje od katastrofa često je nedovoljno razvijeno, pa gotovo sav teret pada na državni budžet i građane. Četvrti je stvaranje posebnih fondova za katastrofe. Novac izdvojen pre katastrofe omogućava državi da odmah finansira spasavanje i obnovu bez čekanja na međunarodnu pomoć ili novo zaduživanje.
Peti je međunarodno finansiranje. Za zemlje sa malim BDP-om nema mnogo smisla očekivati da same finansiraju katastrofu koja može da izbriše desetinu njihove ekonomije. Jeftini razvojni krediti, garancije, grantovi i mehanizmi osiguranja mogu biti mnogo efikasniji od pomoći koja stiže tek nakon katastrofe.
Najjeftinija katastrofa je ona koja je sprečena pre nego što se dogodi
Venecuela i Nepal pokazuju jednu brutalnu ekonomsku činjenicu: prevencija je gotovo uvek jeftinija od obnove. Ako se za nekoliko miliona dolara unapredi sistem ranog upozoravanja i time spreče milijarde dolara gubitaka, investicija je višestruko isplativa.
Ako se most projektuje tako da izdrži ekstremnu poplavu, njegova cena može biti veća nekoliko desetina procenata, ali država kasnije ne mora da ga gradi od nule. Ako se postojeće zgrade ojačaju pre zemljotresa, trošak može biti višestruko manji od njihove potpune obnove. U tome je možda i najveća lekcija ovogodišnjih katastrofa. Siromašne zemlje ne mogu sebi da priušte da budu nespremne.
Bogata država može da izgubi milijarde i da ih nadoknadi iz budžeta, osiguranja ili jeftinog zaduživanja. Siromašna država može da izgubi milijarde i time izgubi godine razvoja.
Zato se prirodne katastrofe ne smeju posmatrati samo kao pitanje geografije i meteorologije. One su istovremeno pitanje ekonomije.
Kada zemljotres sruši kuću u Venecueli ili bujica odnese most u Nepalu, ne nestaje samo fizička imovina. Nestaju prihodi, radna mesta, poreski prihodi, turistička potrošnja, proizvodnja i buduće investicije.
A za zemlju koja već ima malo novca, svaki dolar potrošen na obnovu znači dolar manje za škole, bolnice, puteve i razvoj.
Upravo zato će u narednim decenijama najveća razlika između zemalja koje uspešno preživljavaju prirodne katastrofe i onih koje nakon njih tonu u još dublje siromaštvo biti ne u tome koliko su izložene prirodnim rizicima, već koliko su spremne da ih finansijski i infrastrukturno dočekaju.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
