Moj sin je neprestano plakao. Imao je problema sa refluksom i varenjem, a sati njegovog neutješnog plača potpuno su nas iscrpeli. Suprug i ja smo izgledali kao zombiji. Menjali smo se, jedno bi dva sata šetalo bebu dok bi drugo pokušavalo da se odmori kod kuće. Nekada bi uspelo da ga umiri. Nekada ne bi – počela je svoju ispovest na Redditu žena koja se predstavila kao Ana iz Liverpula.
Jednog jutra njena komšinica Linda je presrela ispred ulaza u zgradu.
„Pitala me zašto moje dete toliko plače i da to nije normalno. Objasnila sam joj da moj sin ima zdravstvene probleme i da ne plače namerno. Samo je prevrnula očima. Od tog trenutka počele su žalbe. Prvo zbog buke, a zatim su usledile zajedljive opaske svaki put kada bih izašla iz kuće sa bebom. Ignorisala sam je. Nisam imala snage ni za šta drugo. A onda mi je jednog jutra stiglo čak 17 poruka. Linda je sa mog fejsbuka uzela fotografiju na kojoj držim sina, uvećala je i napravila postere. Njegovo lice bilo je svuda, u zgradi, ispred ulaza, u liftu…. Ispod fotografije stajala je samo jedna ogromna reč: „SRAMOTA.“
Slomila sam se. Ali pre nego što je moj suprug uopšte stigao da reaguje, komšije su počele same da skidaju plakate. Na snimcima sigurnosnih kamera jasno se videlo da ih je postavljala Linda. Ubrzo se sve proširilo i društvenim mrežama. Roditelji iz kraja stali su na moju stranu. Ljudi su javno osudili ono što je uradila, a neko je čak označio i njenu ćerku.
Tog popodneva automobil se zaustavio ispred Lindine kuće. Gledala sam kako se vrata otvaraju. Iz automobila je izašla Lindina ćerka. Poznavala sam je samo iz viđenja. Živela je nekoliko sati dalje i, koliko sam znala, nije često dolazila kod majke.
Linda je izašla iz kuće i počela nešto da joj objašnjava. A onda sam videla kako joj ćerka pokazuje telefon. Čak i sa svoje udaljenosti mogla sam da vidim da na ekranu stoji fotografija jednog od plakata. Posle nekoliko minuta začula sam povišene glasove. Ćerka joj je rekla da je videla sve objave i snimke i da ne može da veruje šta je uradila. A onda je došla do mene.
„Žao mi je“, rekla je. „Moja mama je oduvek mislila da zna najbolje. Ali ovo što je uradila je strašno.“
Linda je stajala nekoliko metara dalje i ćutala. Prvi put otkako je sve počelo, nije imala šta da kaže. Kasnije tog dana svi plakati su bili uklonjeni. Linda mi se nikada nije izvinila. Ali meni je bilo dovoljno nešto drugo. Te večeri sam prvi put posle nekoliko nedelja izvela sina u šetnju bez straha da će neko komentarisati njegov plač. Plakao je kao i obično. Samo što sam ovog puta nastavila da hodam.
Jer sam konačno shvatila nešto što sam, u svom umoru i strahu da nisam dovoljno dobra majka, potpuno zaboravila:
Tuđa neprijatnost zbog plača moje bebe nije dokaz da ja radim nešto pogrešno. Na kraju je dodala da ovu priču piše zbog svih majki koje se trenutno osećaju iscrpljeno, usamljeno ili kao da nisu dovoljno dobre.
„Ako vam beba plače, ako ne spavate, ako ne znate šta da radite i imate osećaj da svi oko vas bolje znaju kako da budete majka – niste same. Ne postoji savršena majka, postoji samo majka koja svakog dana daje sve od sebe.“
I upravo to je, kako kaže, ono što bi volela da je neko rekao njoj onda kada joj je bilo najteže.
