Povodom 19. rođendana medijske kuće „Alo!“, pevač Sloba Radanović bio je gost naše redakcije. U otvorenom rođendanskom intervjuu govorio je o velikom uspehu nove pesme, pripremama za prvi solistički koncert i planovima za novi album, ali i o duhovnom iskustvu na Hilandaru, braku sa suprugom Jelenom i izazovima koji prate njegov privatni i poslovni život.
Kao što rekosmo, povod je 19 godina postojanja naše redakcije. Interesuje me, iskreno, jesmo li bili dobri prema tebi svih ovih godina od kada si postao javna ličnost?
— Stvari se uvek posmatraju sa više strana i postoji razumevanje za svakoga, pa se tako i novinarski posao shvata upravo onakvim kakav jeste. Dok god je sve u granicama normale, sve se to prihvata i podržava. Sa vašom redakcijom je uvek sve bilo u najboljem redu i u lepim odnosima, tako da ostaju samo lepe uspomene. Čak i kada bude problem, uvek stoji stav da u 21. veku sve može da se reši na normalan i civilizovan način.
Postoji glasina da si pre tri godine bio na korak od dueta sa Cecom Ražnatović? Da li je to istina i gde je zapelo?
— Postojala je priča o tome, ali verovatno tada nije bio pogodan trenutak. Nešto se izjalovilo, ali o tom – potom. Nije se dogodilo ništa negativno, niti je bilo svađe, jednostavno se možda nije pogodila prava pesma u tom momentu. Ne znači da se neće desiti u budućnosti, polako. Za sada bih želeo da uradim duet sa Aleksandrom Prijović.
Rado si viđen gost na koncertima, a zovu te i na memorijalne koncerte preminulih kolega. Koliko ti to znači?
— Pre svega, ostaje žal što zbog neodložnog puta u Istanbul nije bilo moguće odazvati se pozivu za koncert u čast Tome Zdravkovića. Uvek je velika čast pojaviti se i podržati svakoga ko svoj posao radi pošteno i bavi se sobom na pravi način, bez gubljenja vremena na druge. U poslu ima zaista ispravnih ljudi i uvek postoji želja da se podrže i mlađe i starije kolege. Od starijih se učilo i njihove pesme se pevaju na nastupima, dok će mlađi možda učiti od ove generacije. Podrška među kolegama uvek mora da postoji.
Odjeknula je i tvoja objava kada si išao na Hilandar. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?
— To je zaista nezaboravno iskustvo i od tada postoji tradicija da se tamo ode bar jednom godišnje. Sa razlogom se to mesto naziva svetom zemljom. Nije u pitanju samo manastir Hilandar i skitovi, već cela ta zemlja i putevi. Prolazak šumom od manastira do manastira predstavlja doživljaj sam po sebi. Kada se prolazi putem kojim su išli car Dušan i Nemanjići, to je osećaj koji niko ne bi trebalo da propusti u životu. Dogodio se i zemljotres, probudio nas je sve iz sna oko 3-4 ujutru. Izgledalo je potpuno drugačije u odnosu na zemljotrese na drugim lokacijama – pre samog potresa desila se neka detonacija i huka iz daljine. Svakako se tamo često dešavaju potresi jer je trusna zona, ali ostaje utisak da ništa nije slučajno i da postoje određeni znaci.
Kako u tim trenucima reaguju monasi i ljudi koji se zateknu na liturgiji?
— Dešavali su se tamo i mnogo jači zemljotresi, od 5 ili 6 Rihtera, i to usred liturgije. Monasi u tim trenucima uopšte ne obraćaju pažnju na potres nego nastavljaju službu dok se sve oko njih trese. To je vera na najvišem mogućem nivou. Sreću se različite reakcije kod ljudi, neko se uplaši više, neko manje, ali na tom svetom mestu postoji poseban osećaj zaštite, kao da ništa loše ne može da se desi.
Aleksandra Radović je nedavno izjavila da u crkvu i na liturgije idu upravo ljudi koji imaju grehe. Koliko se pronalaziš u toj izjavi?
— To je individualno i zavisi od osobe do osobe. Svest o sopstvenim grehovima već predstavlja dobar put ka pokajanju. Kada postoji svest o grešci, bilo u crkvi ili van nje, Bog to prepoznaje. Iskrenost i dobrota se uvek prepoznaju na svakom mestu, jer čovek može da se nađe i negde gde nema nijedne crkve. Vera se nosi u sebi i ako je nema unutra, neće je biti ni na jednom drugom mestu. Uvek postoji nastojanje da se nađe razumevanje za svakoga, jer su svi ljudi od krvi i mesa i ne treba osuđivati druge – niko ne zna šta sutra njemu može da se dogodi. Vera ne treba da bude propagiranje, već način života. Kada to postane način života, nema potrebe da se propagira, jednostavno se tako živi. To je jedini ispravan put: manje priče, a više delovanja i pokazivanja ličnim primerom.
Tvoji saradnici tvrde da bez supruge Jelene ne bi mogao organizovati niti poslovni, niti privatni život. Ima li istine u tome i ko bi bio Sloba Radanović bez Jelene u svom životu?
— Postoji velika istina u tome. Jelena predstavlja ogromnu podršku u svemu, a nekada se posveti i radi na svim projektima i više od očekivanog. Neizmerna zahvalnost ide njoj za sve što čini, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Vidi se koliko je njeno zalaganje iskreno i koliko joj je stalo, tako da je velika čast i privilegija imati takvu ženu pored sebe.
Njene sinove prihvataš kao svoju decu. Da li je nekada bilo osuda od strane šire porodice ili okoline?
— Osuda nikada nije bilo. Kao primer iz sopstvenog doma poslužila je majka, koja je prihvatila dvoje dece iz prvog braka mog oca i odhranila ih kao svoju. Nije postojalo nikakvo odvajanje i sa njima postoje najbolji mogući rodjački odnosi – oni moju majku doživljavaju kao svoju i uvek su tu za nju. Bog ništa ne šalje bez razloga. Nekada dete koje biološki nije tvoje može da pokaže veću pažnju i ljubav, tako da je velika čast i privilegija imati ih u životu.
Da li si se nekada uplašio snage svoje supruge – da nećeš moći da ideš rame uz rame sa njom, s obzirom na to koliko tereta nosi na svojim leđima?
— Jelena sve podnosi stoički, veličanstveno i dostojanstveno. Iz priča sa njenim bliskim ljudima, ali i kroz zajednički život, jasno je koliko se borila i pre nego što je postojalo poznanstvo. Sav napredak koji je Naum do sada ostvario jeste isključivo zasluga njene neprekidne borbe za njega. Veliko je zadovoljstvo biti tu uz nju, pružiti pomoć, olakšati joj i zajedno deliti sve situacije. Te situacije se ne posmatraju kao teškoća, jer sve to donosi prelepe trenutke. Naum unosi neizmernu sreću u dom – svakodnevno nasmejava sve oko sebe, a svaki njegov napredak, pa i najmanji, doživljava se kao ogromna pobeda.
Da li su vas sve te specifične situacije kroz koje ste prolazili sa njim brže zbližile i bile test da li će odnos puknuti ili još više očvrsnuti?
— Sigurno da jesu. Prava priroda i karakter neke osobe najbolje se vide u njenom odnosu prema drugima. Kada je u pitanju dete u takvom stanju, odnos majke prema njemu, ali i međusobni odnos sa njim, ne može da se odglumi niti sakrije. Kod nas je sve funkcionalno i kompaktno, svi su se zavoleli u istom trenutku. To je najveći pokazatelj prave porodične harmonije i načina na koji bi sve trebalo da funkcioniše.
U medijima se pričalo o tvojoj tužbi podnetoj protiv Ane Nikolić. Dokle se stiglo sa tim procesom?
— Postupak je u toku i čeka se rasplet. Žalostan je svaki momenat kada mora da se kroči u sudsku ustanovu ili plaćaju advokati, ali je to učinjeno isključivo da se konflikt ne bi širio, produžavao i nastavljao u nedogled.
Keba je pokrenuo prodaju organskih preparata i vitamina, Tijana Dapčević ima plantažu oraha i odlično zarađuje od toga. Da li bi se ti okušao u poljoprivredi, kao što je Veljko Ražnatović?
— Poljoprivreda je nešto što se voli i postoji mogućnost da se u budućnosti proba i to. Odrastanje na selu nosi uspomene gde takve stvari nisu strane, uz dosta prijatelja koji se bave poljoprivredom, pa uzgoj nečega na sopstvenoj plantaži zvuči kao sasvim realna opcija. Što da ne, ali ostaje da se vidi u praksi koliko supruga zaista voli svog partnera kada dođe do takvih testova izdržljivosti. Zamislite Jelenu da baca splačine svinjama.
Povodom 19. rođendana našeg medija, priseti se svoje 19. godine. Šta se dešavalo u tom periodu?
— U 19. godini upisan je fakultet i usledila je selidba u Novi Sad, koji je za mlade iz Zrenjanina uvek bio pojam i neka vrsta „drugog Beograda“. Eto kad se prisetimte godine, prvi put me je prevarila devojka. Tokom šetnje sa drugom kroz Zrenjanin, u njenoj ulici na ćošku usledio je susret sa njom i nekim dečkom. Taj momak se vidno uplašio da će dobiti batine i stao iza nje, dok se ona brecala i branila ga. Prišlo se smireno, uz reči: „Druže, ja s tobom nemam ništa, niti mi je kriv, a tebi je priča završena.“ Posle toga su usledili pokušaji pomirenja, ali priča je bila gotova.
Da li si uvek bio u poziciji da ostaneš prevarean ili si i sam varao?
– Nikad ne upoznaj devojku sa ženom (smeh)
Ko bi se našao u top pet gostiju da hipotetički planiraš solističiki koncert sledeće godine?
— Na spisku bi se sigurno našla Aleksandra Prijović sa potencijalnim zajedničkim duetom. Tu su i Dejan Matić, kao velika podrška i prijatelj od početka karijere, Jovan Perišić, a na bini bi se rado videli i mlađe kolege poput Emira Đulovića i Darka Lazića, što bi garantovalo ludu žurku, kao i ostali sa kojima imam duete. Radiću na tome da se to ostvari – rekao je Sloba za Alo.
