Modna kreatorka Verica Rakočević u mladosti se susrela sa brojnim poteškoćama, o čemu je jednom prilikom otvoreno govorila.
Verica se nedavno prisetila o napuštanju sigurnog posla u državnoj arhivi, drami sa bivšim svekrom koji je pretio da će joj Centar za socijalni rad oduzeti decu i teškim odlukama da proda luksuzne nekretnine u Beogradu kako bi finansirala svetske revije.
Ona je svojevremeno radila u državnoj službi i tragala za svojim pozivom kroz studije. Kako je ispričala, rad u arhivu ju je psihički gušio, a ideju za promenu dobila je posmatrajući uspeh svoje prijateljice:
– Radila sam kao referent za arhivu u Zavodu za zaštitu grada Beograda, a počela sam da studiram na Filozofskom fakultetu, smer pedagogija, pa mi se to nije svidelo i onda sam prešla na defektologiju. To je bila viša škola, a kada se otvorio fakultet, već sam se udala i ostala trudna. U međuvremenu, kada je u Beogradu postojao samo jedan ili dva butika, moja drugarica Ljiljana Perović je sa Irfanom Mensurom (glumac, prim. aut.), sa kojim je bila u braku, otvorila butik ‘Zmaj'. Meni je tada sinula ideja da odem iz te arhive gde sam bila kancelarijski moljac i gde nisam mogla da mrdnem psihički – govorila je ona.
– Sećam se, moj bivši suprug i ja smo otišli kod bivšeg svekra da mu kažemo da sam dala otkaz, iako imam troje dece. On je čovek poludeo i rekao da će da ide u Centar za socijalni rad da nam oduzmu decu. Ja sam njemu samo rekla da mi pozajmi novac i da ću mu taj novac vratiti. Tako je i bilo – pričala je.
Rakočevićka je zatim 1983. godine ovorila svoj butik i tada je naišla na nedostatak podrške.
– Potom sam otišla u Milano sa dve italijanske reči i u prvu radnju gde stoje materijali. Kada sam videla cene, da je to po 100-200 maraka, a ja kod sebe imam ukupno 5000-6000 maraka, počela sam da plačem. On mene pita nešto na italijanskom, a ja ne razumem, pitam ga na francuskom da li me razume i sreća razumeo je. Objasnila sam mu da otvaram butik i da mi trebaju materijali, on mi je dao adresu gde da odem i kupim i da se to kupuje na veliko. Nakon sedam godina od postojanja radnje, pozvala me je menadžerka jednog hotela i pitala me da li želim da napravim modnu reviju, tačnije da napravim uniforme za hotel. Zamislite to ludilo u glavi, jedno dete mi je malo, drugo ide u obdanište, treće ulazi u pubertet. Mene i danas moja sestra pita: ‘Kako si ti uopšte živa i kako dišeš?', posle svega što sam prošla – otkrila je.
