Upravo taj problem mogao bi da postane ključan za Ukrajinu ako se rat nastavi bez političkog rešenja.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris ocenjuje da bi potpuni gubitak Donbasa mogao drastično da smanji rusku zainteresovanost za teritorijalne razmene. Ono što je nekada moglo biti predmet kompromisa postaje mnogo manje relevantno kada ga jedna strana već kontroliše vojnom silom.
Ranije je postojala logika prema kojoj bi Kijev mogao da prihvati rusku kontrolu nad čitavim Donbasom, a zauzvrat da traži povlačenje ruskih snaga iz drugih oblasti.
Ali vreme radi protiv takve mogućnosti ako se front nastavi menjati.
U trenutku kada bi Rusija završila osvajanje teritorija koje smatra svojim u Donbasu, njene snage mogle bi već da se nalaze mnogo dublje prema Sumiju ili na prilazima Harkovu. Tada bi Ukrajina izgubila ono čime je mogla da trguje, dok bi Moskva dobila nove pozicije koje više nema razlog da lako napusti.
Posebno pitanje predstavlja Harkov.
Često se polazi od pretpostavke da je tako veliki grad praktično nemoguće zauzeti. Međutim, veličina sama po sebi nije garancija vojne bezbednosti. Marijupolj, koji je prema podacima pomenutim u razgovoru imao oko 550.000 stanovnika, pokazao je da veliki urbani centar može postati predmet duge i teške opsade.
Još važnije, grad ne mora nužno biti fizički zauzet da bi njegov položaj postao gotovo neodrživ.
Ako bi se ruska vojska trajno rasporedila oko Harkova i držala njegove glavne komunikacije pod vatrenom kontrolom, život, privreda i snabdevanje grada bili bi pod stalnim pritiskom. Dugoročno održavanje takve situacije uz zapadnu pomoć bilo bi izuzetno teško.
Merkuris ukazuje i na istorijsku dimenziju. Harkov ima posebno mesto u ruskoj i sovjetskoj istoriji, pa bi u slučaju daljeg širenja rata u Moskvi mogla ojačati struja koja bi smatrala da teritorije zauzete po cenu velikih borbi više ne treba vraćati.
Sličan problem može se pojaviti i kod Sumija.
Što se više front udaljava od prvobitnih teritorijalnih pitanja, sve je teže vratiti pregovore na početne pozicije. Nova zauzimanja stvaraju nove bezbednosne zone, nove linije odbrane i nove zahteve.
Zato odlaganje pregovora nema neutralnu cenu.
Kijev može smatrati da odbijanjem teritorijalnih ustupaka danas čuva pregovaračku poziciju. Ali ako te iste teritorije izgubi vojno, sutra će možda morati da pregovara o potpuno novim oblastima.
I Moskva će imati manje razloga da pravi ustupke u vezi sa mestima za koja je već platila visoku vojnu cenu.
To je jedna od najopasnijih dinamika dugotrajnog rata: predmet sukoba se vremenom širi.
Ono oko čega je kompromis juče još bio moguć može sutra postati završena činjenica, dok se pažnja prebacuje na sledeći grad i sledeću oblast.
