Saks je u razgovoru sa Paskalom Lotazom takvu politiku povezao sa strateškim dokumentima, odlukama američkih administracija i ratovima koji su usledili nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Plan nije počinjao niti se završavao Rusijom
Jedan od najpoznatijih primera takvog načina razmišljanja bio je Project for the New American Century, projekat povezan sa američkim neokonzervativcima koji su otvoreno zagovarali očuvanje američke globalne nadmoći.
Irak je krajem devedesetih postao jedan od centralnih ciljeva američke politike, a nekoliko godina kasnije usledila je invazija.
Međutim, Saks ukazuje da Irak nije bio izolovan slučaj.
Posebno mesto u toj priči zauzima nekadašnji američki general Vesli Klark, koji je svojevremeno govorio o dokumentu koji mu je nakon napada 11. septembra 2001. navodno pokazan u Pentagonu.
Prema njegovom svedočenju, postojali su planovi koji su podrazumevali promene režima u nizu država tokom narednih godina.
Na spisku čitav niz država
Među zemljama koje je Klark navodio nalazili su se Irak, Sirija, Liban, Libija, Sudan i Iran.
Saks smatra da je zajednička nit takve strategije bila ideja da Sjedinjene Države raspolažu dovoljnom vojnom i političkom snagom da intervenišu gde god procene da su njihovi interesi ugroženi ili da politički ishod nije prihvatljiv Vašingtonu.
U tom periodu veliki uticaj imali su političari i stratezi poput Dika Čejnija, Pola Volfovica i Ričarda Perla.
Međutim, prema Saksovoj interpretaciji, problem je mnogo širi od nekoliko pojedinaca.
Predsednici se menjaju, sistem ostaje?
Saks tvrdi da je takav pogled na svet vremenom postao duboko ukorenjen u američkom bezbednosnom aparatu.
Zbog toga, prema njegovoj oceni, promena predsednika u Beloj kući ne znači nužno i promenu osnovnog spoljnopolitičkog pravca.
Predsednici mogu da dolaze sa različitim obećanjima, političkim stilovima i odnosom prema pojedinim sukobima, ali se velika infrastruktura američkog vojnog prisustva i politika pritiska menjaju mnogo sporije.
Saks ukazuje i da su čak pojedini arhitekti ranijih strategija kasnije počeli da preispituju rezultate sopstvenih politika.
Zbignjev Bžežinski je, prema ovoj analizi, u poslednjim godinama života menjao procene globalnog odnosa snaga, dok je i Henri Kisindžer tokom vremena korigovao neke od svojih ranijih stavova.
Sistem nastavlja da radi čak i kada njegovi tvorci promene mišljenje
Ključni problem, prema Saksu, jeste to što institucije nastavljaju da funkcionišu čak i kada pojedinci koji su učestvovali u stvaranju određene politike promene stav.
Upravo na toj tački on povezuje odnos prema Rusiji sa prethodnim krizama u Iraku, Siriji, Libiji i drugim delovima sveta.
To ne znači, naglašava analiza, da su svi ti ratovi isti ili da imaju identične uzroke.
Razlikuju se lokalni akteri, istorija i okolnosti svakog sukoba.
Ono što ih, prema Saksu, povezuje jeste strateška pretpostavka da američka vojna nadmoć Vašingtonu daje mogućnost da utiče na političke ishode hiljadama kilometara od sopstvenih granica.
A onda je došla Rusija
Rat u Ukrajini, prema ovoj analizi, pokazao je granicu takvog modela.
Za razliku od brojnih država protiv kojih su SAD vojno delovale tokom prethodnih decenija, Rusija poseduje ogromne vojne kapacitete, sopstvenu vojnu industriju i nuklearni arsenal.
Zbog toga strategija koja je u nekim drugim slučajevima mogla da se završi promenom vlasti ili vojnim porazom protivnika, u slučaju Rusije nailazi na potpuno drugačiju prepreku.
Saks tako dolazi do pitanja koje, prema njegovom tumačenju, danas određuje globalnu politiku: šta se događa kada velika sila jednostavno odbije da prihvati pravila međunarodnog sistema nastalog u periodu kada je bila znatno slabija?
Izvor: Webtribune
