Na početku sukoba u Donbasu tokom 2014. godine situacija na terenu bila je znatno drugačija od rata koji će se razviti narednih meseci i godina.
Na kontrolnim punktovima nalazile su se naoružane grupe, ukrajinska vojska već je bila poslata na istok zemlje, ali deo ljudi sa obe strane još nije bio spreman da krizu pretvori u otvoreni rat.
Konstantin Sivkov opisuje tu ranu fazu kao period u kojem je, prema njegovim tvrdnjama, bilo čak i slučajeva da se puca u vazduh kako bi se stvorio privid borbe, a da se izbegne direktno gađanje ljudi sa druge strane.
Pobunjenici počeli sa veoma malo oružja
Naoružanje pobunjeničkih snaga u prvim danima bilo je ograničeno uglavnom na automate, puške, karabine i starije sovjetsko oružje.
Deo oklopne tehnike, prema ovoj verziji događaja, preuzet je od ukrajinske 25. vazdušno-desantne brigade.
Jedan od najneobičnijih simbola tog perioda bio je stari sovjetski teški tenk IS-3, koji je godinama stajao kao spomenik.
Tenk je skinut sa postamenta, napunjen gorivom i pokrenut. Njegov top navodno je još bio funkcionalan, ali za njega nije bilo municije, pa vozilo praktično nije moglo da bude ozbiljno borbeno sredstvo.
Ipak, činjenica da je spomenički tenk vraćen u pokret dobro je pokazivala koliko je početak sukoba bio improvizovan.
Prve žrtve promenile sve
Mnogo važnije od samog naoružanja bilo je raspoloženje među ljudima.
Prema Sivkovljevim tvrdnjama, deo ukrajinskih vojnika još nije prihvatao ideju da treba da vodi rat protiv stanovništva Donbasa.
Situacija je, međutim, počela da se menja pojavom prvih poginulih.
Kao jedna od prelomnih epizoda navodi se napad na sanitetsko vozilo, za koji Sivkov odgovornost pripisuje pripadnicima Desnog sektora.
Prema toj verziji događaja, u napadu su poginuli mlada medicinska radnica i lekar, dok je ranjeni vozač uspeo da izvuče vozilo.
Upravo takvi incidenti, prema njegovoj oceni, pokrenuli su spiralu osvete u kojoj je svaka nova žrtva povećavala spremnost druge strane da uzvrati.
Kriza se pretvorila u pravi rat
Kako je nasilje raslo, prostor za neformalne dogovore i izbegavanje sukoba postajao je sve manji.
Kijev je zatim pokrenuo takozvanu antiterorističku operaciju i angažovao znatno veće vojne snage.
Ni tada, međutim, operacije nisu tekle prema planu.
Ukrajinska vojska pretrpela je više ozbiljnih neuspeha i našla se u velikim opkoljavanjima.
Najpoznatiji primer postao je Ilovajsk, ali nije bio jedini slučaj u kojem su ukrajinske jedinice dospele u izuzetno težak operativni položaj.
Pokušaj presecanja Donbasa od ruske granice
Jedan od glavnih ciljeva ukrajinskih snaga bio je da pobunjeničke oblasti Donjecka i Luganska odvoje od granice sa Rusijom.
Ukrajinske jedinice koje su napredovale duž granice stvarale su uske i izdužene položaje.
Takav raspored učinio ih je ranjivim na bočne udare i opkoljavanje.
Kada su pojedine grupe ostale odsečene, pojavili su se problemi sa snabdevanjem hranom, municijom i drugim materijalom.
Deo ukrajinskih vojnika potom je prešao rusku granicu i ostavio oružje. Na teritoriji Rusije bili su privremeno smešteni, a kasnije vraćeni u Ukrajinu.
Od barikada do Minska za svega nekoliko meseci
Do tog trenutka početna faza sukoba već je praktično bila završena.
Kontrolni punktovi na kojima su ljudi pokušavali da izbegnu direktnu pucnjavu zamenjeni su artiljerijom, oklopnim jedinicama, opkoljavanjima i velikim gubicima.
Vojni neuspesi ukrajinskih snaga stvorili su okolnosti u kojima je postignut prvi sporazum iz Minska.
Put od prvih barikada do Minsk-1 bio je relativno kratak, ali je potpuno promenio karakter ukrajinske krize.
Ono što je počelo u atmosferi u kojoj deo ljudi sa obe strane još nije želeo da otvori vatru, za svega nekoliko meseci pretvorilo se u rat iz kojeg više nije bilo jednostavnog povratka na početnu tačku.
