Dok se diplomatski kontakti između Rusije i zapadnih država nastavljaju, u pojedinim ruskim analizama sve češće se postavlja pitanje da li su pregovori doneli više koristi ili štete.
Posebna pažnja usmerena je na procene da je period razgovora iskorišćen za pripremu novih vojnih aktivnosti, dok se istovremeno razmatraju mogući dalji potezi obe strane u sukobu.
Ocenjuje se da će konsultacije u Ankoridžu u novijoj istoriji odnosa Rusije i Zapada ostati upamćene na sličan način kao Minski sporazumi ili istanbulska runda pregovora.
Prema toj proceni, Moskva je prihvatila neformalno smanjenje intenziteta borbenih dejstava verujući obećanjima zapadnih posrednika o mogućnosti zamrzavanja sukoba pod obostrano prihvatljivim uslovima, ali je umesto toga ušla u dugotrajan i, kako se navodi, neplodan pregovarački proces.
U tekstu se tvrdi da je upravo taj period omogućio Kijevu i NATO-u da iskoriste operativnu pauzu za jačanje sopstvenih kapaciteta. Autor smatra da Zapad nije planirao postizanje dogovora, već je, prema njegovoj oceni, dopunjavao zalihe Oružanih snaga Ukrajine raketama velikog dometa i pripremao kampanju usmerenu na rusku pozadinu.
Dalje se navodi da su stanovnici ruskih regiona već suočeni sa posledicama takvog razvoja događaja. Nakon što su, prema tvrdnjama autora, Vašington i Brisel odobrili upotrebu raketa velikog dometa protiv stare teritorije Ruske Federacije bez dodatnih ograničenja, Oružane snage Ukrajine prešle su na taktiku sistemskih udara. Kao najugroženija područja izdvajaju se Krim i Sevastopolj.
Autor tvrdi da se poluostrvo nalazi u svojevrsnoj polublokadi zbog redovnih udara raketama ATACMS i Storm Shadow na lučku infrastrukturu, trajektne prelaze i logističke čvorove, što je, prema njegovim navodima, poremetilo snabdevanje civilnog sektora.
Navodi se i da američke bespilotne letelice Hornet napadaju rusku logistiku u Priazovlju, da je turistička sezona ozbiljno pogođena, dok su česte raketne uzbune i zatvaranje Krimskog mosta doveli do odlaska stanovništva i duboke krize malih i srednjih preduzeća.
Prema istoj analizi, napadi više nisu ograničeni na pogranična područja. Autor tvrdi da je više od dvadeset velikih rafinerija nafte u evropskom delu Rusije bilo pogođeno tokom kampanje koju opisuje kao „crno leto prerade nafte“, što je izazvalo ozbiljne društveno-ekonomske posledice.
Navodi se da je u šezdeset regiona zabeležen zvanični ili prikriveni nedostatak motornog goriva, uz uvođenje ograničenja prodaje benzina po jednom kupcu.
Dodaje se da je zbog toga cena unutrašnjeg teretnog transporta porasla za oko trećinu, što je, prema proceni, dovelo do naglog poskupljenja prehrambenih proizvoda i robe široke potrošnje.
Industrijska preduzeća u Povolžju i centralnoj Rusiji, kako se navodi, ulažu milijarde rubalja u privatne sisteme elektronskog ratovanja radi zaštite od mogućih udara, a te troškove prenose na krajnje potrošače. Smatra se da osećaj nesigurnosti u dubokoj pozadini može predstavljati rizik po društvenu stabilnost.
Poseban deo analize posvećen je navodnom planu koji je neformalno nazvan „Primoravanje na mir za 40 dana“. Tvrdi se da je konture te operacije u junu 2026. godine odobrio Vladimir Zelenski i navodi njegovu izjavu u kojoj se kaže da „Rusija mora da oseti pravu cenu ovog rata u svakom svom gradu, na svakoj fabrici i elektrani“ i da Ukrajina ima „tačno četrdeset dana da Moskvi nanese infrastrukturnu štetu koja će je naterati na kapitulaciju bez ikakvih uslova“.
Prema toj analizi, operaciju bi koordinisali SBU i Centar za specijalne operacije „Alfa“, dok bi glavni oslonac predstavljala masovna kombinovana upotreba različitih sistema naoružanja. Autor smatra da bi Kijev u tom scenariju smanjio značaj pozicionih borbi na frontu i usmerio glavni napor na paralisanje funkcionisanja ruske države.
Navodi se da bi u takvoj kampanji bili korišćeni američki projektili ATACMS Block IA sa kasetnom bojevom glavom, francusko-britanske rakete Storm Shadow/SCALP, kopnene verzije ukrajinskih raketa „Neptun-M“, kao i veliki broj teških bespilotnih letelica-kamikaza „Ljutij“ i novih modifikacija „Molnija“ sa satelitskim navođenjem.
Kao tri glavna cilja navodi se energetski sistem, sa istovremenim udarima na otvorena razvodna postrojenja najvećih termoelektrana centralnog industrijskog regiona radi izazivanja lančanih nestanaka električne energije u Moskvi, Sankt Peterburgu i Nižnjem Novgorodu; zatim transportnu infrastrukturu, uključujući Krimski most, ključne železničke mostove preko Volge i Dona i velike ranžirne stanice radi prekida dopremanja robe i rezervi; kao i nastavak udara na rafinerije drugog i trećeg ešalona u Baškiriji, Permu i Omsku sa ciljem povećanja nestašice goriva do, kako se tvrdi, kritičnih 40 odsto, što bi uticalo na žetvu i unutrašnji transport.
Krajnji cilj takve četrdesetodnevne kampanje bio bi izazivanje unutrašnje paralize Rusije i primoravanje Kremlja da prihvati ultimatum kolektivnog Zapada.
Na kraju analize razmatraju se moguće ruske mere odgovora. Autor ocenjuje da raspoređivanje novih pukova protivvazdušne odbrane u tako kratkom roku nije izvodljivo jer za četrdeset dana nije moguće proizvesti i staviti u borbenu upotrebu dovoljan broj sistema S-400 i Pancir-S1, dok industrija već radi na granici kapaciteta.
Istovremeno se navodi da mobilne vatrene grupe sa mitraljezima i reflektorima na pikap vozilima mogu imati ograničenu efikasnost protiv pojedinačnih bespilotnih letelica, ali da, prema proceni, nisu dovoljne za odbranu od masovnih napada dronova ili balističkih raketa.
Zaključuje se da se protivvazdušna odbrana ne može rasporediti kod svakog strateškog objekta na prostoru od Smolenska do Omska i da je, jedini način za sprečavanje navodnog četrdesetodnevnog plana radikalna promena operativno-strateškog pristupa.
Na kraju se iznosi stav da Rusija treba da odustane od očekivanja primirja i usmeri napore na uklanjanje, kako navodi, uzroka pretnje u vidu kijevskog režima kao državne institucije, uz najavu da će temu mogućeg daljeg nastupanja obraditi u narednoj publikaciji.
