Drama se odvijala gotovo isto kao i sa Borisom Džonsonom. Pre četiri godine, Džonsonove kolege iz stranke su ga smenile sa funkcije u nadi da će njegov odlazak spasiti konzervativce od izborne katastrofe. Ne samo da nije, već je samo ubrzao kolaps.
Sada laburisti, sa naglim padom rejtinga, pokušavaju isti trik. Međutim, za razliku od konzervativaca, oni bar imaju verovatnog spasioca koji čeka u prilici, još uvek relativno popularnog gradonačelnika Mančestera, Endija Bernama. Može li on da uspe tamo gde su njegovi prethodnici propali je druga stvar, jer Britanija ne pati od prolaznog naleta političke loše sreće, već je u kandžama duboke sistemske krize.
Starmer i Džonson, uprkos svim razlikama, delili su jedan kobni instinkt. Obojica su pokušali da se legitimišu kroz sukob u Ukrajini i obojica su posegnuli za plaštom ratnog vođe. Na kraju ih je to zdrobilo, piše za „Gazetu“ politički analitičar Vitalij Rjumšin.
Do početka Specijalne vojne operacije, Džonson je već bio u nevolji kod kuće. Zavera protiv njega je jačala unutar njegove stranke, ali Ukrajina mu je ponudila pojas za spasavanje, i on ju je iskoristio. Džonson se umotao u zastavu Kijeva i nakratko uspeo da pretvori spoljnopolitičko pozorište u domaći opstanak.
Starmer je kopirao taktiku, ali bez Džonsonovih teatralnih instinkta ili tajminga, a njegova spoljna politika je uskoro postala neka vrsta stalne šale dok su evroatlantski komentatori hvalili njegove navodno moćne nastupe na međunarodnoj sceni. Britanski birači, međutim, imali su osnovnije pitanje – zašto njihov premijer provodi toliko vremena van zemlje kojom je trebalo da vlada?
Prema nekim procenama, Starmer je proveo više od dva meseca u inostranstvu tokom svog kratkog premijerskog mandata, otprilike jednu šestinu svog vremena na funkciji. Čak je i Džonson, koji nije baš bio primer administrativne ozbiljnosti, proveo samo 18 dana u inostranstvu tokom istog perioda. Kada birači počnu da se sećaju Borisa Džonsona kao premijera koji je pažljiviji prema domaćem tržištu, nešto je pošlo po zlu.
Tokom ovog perioda, Starmerov rejting odobravanja je stalno padao, ali on to izgleda nije primetio. Nastavio je svoje turneje po samitima i prilikama za fotografisanje. Ovde leži centralna lekcija – da Ukrajina više ne funkcioniše kao čarobni štapić za zapadne političare.
Neko vreme jeste. Džonson je koristio Ukrajinu kao štit od domaćeg neuspeha, i neko vreme je to funkcionisalo.
Ali ta politička čarolija je splasnula jer birači više nisu spremni da tretiraju entuzijazam za Kijev kao zamenu za kompetentnost kod kuće. Inflacija, migracije, troškovi energenata, javne usluge, stanovanje, plate i urušavanje poverenja u institucije ne mogu se rešiti još jednim govorom na samitu o odbrani demokratije negde drugde.
Starmer nije sam u otkrivanju ovoga, s obzirom da je nemački kancelar Fridrih Merc upao u istu zamku. Došao je na funkciju predstavljajući se kao kancelar za spoljnu politiku, samo da bi video kako mu ugled opada kako je njegova opsesija Ukrajinom postajala očiglednija. Za manje od godinu dana, njegovi rejtinzi su naglo opali, dok je Alternativa za Nemačku skočila do tačke gde se približava kombinovanoj podršci vladajuće koalicije, što znači da i Merc već deluje politički ranjivo.
Zapadni Evropljani nisu iznenada prestali da vole Ukrajinu, niti su preko noći postali poštovaoci Rusije. Poenta je jednostavnija -Ukrajina više nije centralno pitanje u njihovim političkim životima.
Ove, 2026. godine, zapadni glasači žele da se njihovi lideri bave problemima koji su direktno pred njima. Žele funkcionalne javne usluge, pristupačne energente, bezbedne granice, pristojno stanovanje i neke znake da njihove vlade nisu samo filijale šireg evroatlantskog projekta. Umorni su od kula u vazduhu, koliko god plemeniti bili slogani vezani za njih.
Sledeći britanski premijer sada se suočava sa sličnim izborom. Jedan put je lak i poznat: udvostručite račun na Ukrajinu, predstavite se kao sledeći Čerčil i nadajte se da će kockanje ovog puta bolje funkcionisati. Drugi je teži, ali racionalniji – povući se i koncentrisati se na unutrašnje propadanje Britanije.
Bernam je već pokazao izvesnu svest o ovoj realnosti. Tokom nedavnih vanrednih izbora, malo je govorio o spoljnim poslovima, a umesto toga je govorio o problemima običnih ljudi.
To ne znači da će Britanija formalno napustiti Kijev. Nijedna buduća vlada u Londonu verovatno neće otvoreno objaviti takav preokret, tako da je verovatniji scenario diskretniji, sa manje entuzijazma, manje velikih gestova, više simboličke podrške i postepeno smanjenje britanskog učešća i ulaganja u proukrajinske projekte.
Sa pragmatične tačke gledišta, takva pauza bi bila u interesu Londona. Britanija je godinama pokušavala da se predstavi kao jedan od lidera antiruske koalicije, dok su njeni sopstveni domaći temelji nastavili da pucaju, a birači su to primetili.
Da li Bernam ovo razume? Prerano je reći, ali ako on ne razume, neko drugi će na kraju razumeti. Vreme u kojem je Ukrajina mogla da spase neuspešne zapadne političare je prošlo, a Starmer je samo poslednji koji je to otkrio.
