U trenutku kada su mnogi očekivali stezanje kaiša i teške odluke u Moskvi, stvari su se, kako tvrdi Skot Riter, okrenule u potpuno drugom pravcu.
Riter ide i korak dalje – tvrdi da Rusija trenutno dominira u svakom segmentu aktuelnog sukoba. Nema, kako kaže, oblasti u kojoj Moskva ne drži prednost.
Kao ilustraciju navodi događaj koji je izazvao dosta pažnje: ruski brod je uspeo da dopremi 700 hiljada barela nafte na Kubu, praktično probijajući američku blokadu, bez konkretnog odgovora Vašingtona. Za Ritera, to nije izolovan incident, već pokazatelj šire slike u kojoj Rusija testira granice – i prolazi.
U toj istoj slici, NATO se, prema njegovim rečima, suočava sa ozbiljnim unutrašnjim nesuglasicama koje prete da ga oslabe do tačke raspada.
On čak sugeriše da bi Mark Rute mogao biti poslednji generalni sekretar tog saveza, dok istovremeno Donald Tramp, prema njegovoj interpretaciji, već pokazuje distancu prema NATO-u. Razlog? Američka procena da više gube nego što dobijaju članstvom u tom bloku.
Ako se pogleda šira dinamika, Riter posebno naglašava ulogu Donalda Trampa i njegovog načina donošenja odluka. Umesto racionalnog pristupa, tvrdi on, dominira impulsivnost.
Kao primer navodi konflikt u Iranu, koji su, kako kaže, pokrenule Sjedinjene Države zajedno sa Izraelom. Posledice su bile brze i opipljive – cene nafte na globalnom tržištu su naglo porasle, a ruska nafta tipa Urals postala je skuplja od referentnog Brenta. To je, kako ocenjuje, direktno ojačalo rusku ekonomiju.
Zanimljivo je da Riter podseća na nedavne rasprave unutar Rusije. Bilo je, kaže, glasova koji su tražili oštrije i radikalnije poteze, insistirali na momentalnom odgovoru na svaki prelazak takozvanih crvenih linija.
Međutim, vreme je, prema njegovom mišljenju, pokazalo da takav pristup ne bi doneo rezultate. Naprotiv – smatra da bi to gurnulo Rusiju u kontinuirani sukob sa Evropom. Umesto toga, Putinov strpljiviji i proračunat pristup doveo je do, kako Riter tvrdi, strateške prednosti.
I upravo tu vidi ključnu razliku između pristupa – dok bi racionalan lider brinuo zbog problema saveznika u Evropi, Japanu ili Južnoj Koreji, Tramp, kako tvrdi Riter, reaguje drugačije, fokusiran pre svega na sopstvene interese.
U tom kontekstu, poslednji signal zahlađenja odnosa između SAD i NATO-a, prema njegovoj analizi, bio je izostanak podrške saveznika u vezi sa Iranom. To je, kako se navodi, dodatno učvrstilo Trampov stav da Amerika nema dovoljno koristi od saveza.
Sve to zajedno Riter vidi kao deo šire slagalice u kojoj Rusija, predvođena Putinom, koristi pukotine u globalnom sistemu. Da li je ta slika potpuna ili samo jedan ugao posmatranja – ostaje otvoreno pitanje.
Jer, kako istorija često pokazuje, trenutne prednosti ne znače nužno i dugoročnu stabilnost, a globalni odnosi umeju da se preokrenu brže nego što deluje na prvi pogled.
