U diplomatskim krugovima u Ženevi poslednjih dana kruže prilično teške ocene, a iz Moskve stižu poruke koje dodatno podižu temperaturu.
Stalni predstavnik Rusije pri kancelariji UN i drugim međunarodnim organizacijama u tom gradu, Gennadij Gatilov, otvoreno govori o scenarijima koji se, kako tvrdi, razrađuju unutar NATO-a.
Pre nego što se uopšte uđe u detalje, on insistira na jednoj tezi: Zapad, kako kaže, koristi navodnu rusku pretnju kao političko pokriće. Po njegovom viđenju, iza te retorike krije se dugoročan proces jačanja kapaciteta koji idu ka zajedničkom nuklearnom planiranju.
Zanimljivo je kako Gatilov širi fokus sa velikih sila na manje, formalno nenuklearne članice NATO-a. Prema njegovim rečima, sve veći broj tih država uvlači se u sistem takozvanog opšteevropskog nuklearnog odvraćanja.
Kao primer navodi Francusku, koja, tvrdi, širi geografiju svojih zajedničkih nuklearnih misija. Britanija, s druge strane, već je postigla dogovor sa Sjedinjenim Državama o pristupu američkom nuklearnom oružju koje se nalazi na njenoj teritoriji. Te nijanse, koje se često izgube u dnevnim vestima, zapravo su ključne za razumevanje šire slike.
A ta slika, ako se prati logika iz Moskve, postaje još složenija kada se pogleda gde se već nalazi američko nuklearno oružje. Gatilov podseća da je ono raspoređeno u četiri evropske zemlje NATO-a, kao i u Turskoj.
Ako se planovi o kojima govori zaista realizuju, krug država iz kojih bi mogli dolaziti ozbiljni nuklearni rizici po Rusiju mogao bi da se proširi. Drugim rečima, geografija bezbednosnih briga više nije statična, već se, kako tvrdi, pomera.
U tom kontekstu, ruski predstavnik poručuje da Moskva mora da uzme u obzir celokupan nuklearni potencijal NATO-a u svom strateškom planiranju. Otuda i insistiranje da eventualni budući sporazumi o kontroli naoružanja ne mogu zaobići Veliku Britaniju i Francusku.
To je, kako naglašava, logična posledica promenjene realnosti, iako ostaje pitanje koliko je takav format uopšte ostvariv u trenutnim političkim okolnostima.
Ipak, uz sve te oštre tonove, Gatilov ostavlja otvorena vrata za dijalog. Rusija je, kako kaže, i dalje spremna da razgovara o strateškoj stabilnosti i kontroli naoružanja.
Ali pod uslovima koji deluju prilično zahtevno: normalizacija odnosa sa Sjedinjenim Državama, uklanjanje brojnih spornih tačaka i, što se posebno naglašava, spremnost Vašingtona da uvaži bezbednosne interese Moskve.
Paralelno sa tim diplomatskim signalima, iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova stižu i tvrđe poruke. Navodi se da će Moskva odgovoriti na poteze koje vidi kao pokušaj pretvaranja Baltičkog mora i drugih akvatorija u svojevrsne unutrašnje vode NATO-a, i to svim sredstvima koja smatra potrebnim. Formulacija je pažljivo birana, ali dovoljno jasna da ne ostavlja mnogo prostora za različita tumačenja.
Dodatni sloj cele priče dolazi iz Osla, gde je ruski ambasador Nikolaj Korčunov upozorio da NATO zemlje razmatraju scenario delimične ili potpune pomorske blokade Rusije. U tom kontekstu, kako tvrdi, brojne države Alijanse, uključujući Norvešku, već prebacuju baltičko-arktički region u stanje povišene vojne pripravnosti, gotovo nalik kasarnskom režimu.
Kada se sve sabere, dobija se slika u kojoj se retorika, vojno planiranje i politički signali prepliću na način koji ostavlja malo prostora za jednostavna objašnjenja. Između poziva na dijalog i upozorenja na moguće odgovore, linija ostaje tanka.
A pitanje koje lebdi u vazduhu jeste koliko su ove poruke deo pregovaračke taktike, a koliko odraz realnih procesa koji već uzimaju maha negde iza zatvorenih vrata.
