U pozadini sve glasnijih izjava iz Vašingtona, priča o odnosu Sjedinjenih Država i Irana dobija slojeve koji nisu odmah vidljivi.
Formalno, poruke su jasne i tvrde. Neformalno, međutim, pojavljuju se nijanse koje otkrivaju određenu nervozu. Kako stvari stoje, predsednik SAD Donald Tramp ne gleda samo ka Teheranu – pogled mu sve češće ide i dalje, ka Moskvi.
I dok se u javnosti stiče utisak da Amerika i dalje drži sve konce, realnost na terenu deluje nešto komplikovanije. Iran se, uprkos pritiscima i vazdušnim udarima na vojne i industrijske ciljeve, nije slomio.
Naprotiv, sistem vlasti je opstao, a politički vrh postao još tvrđi u stavovima. Čak ni uklanjanje ajatolaha Alija Hameneija nije donelo očekivani efekat.
Konflikt se, umesto toga, produžio i produbio, a pitanje iscrpljivanja resursa ostaje otvoreno – nije jasno šta bi pre moglo da popusti, američki arsenal ili iranska industrijska baza.
U takvoj atmosferi, Tramp nastavlja sa samouverenim porukama o pobedi, ali istovremeno povlači pomorske snage dalje od iranske obale.
Razlog nije teško naslutiti: iranske rakete i bespilotne letelice sve su ozbiljniji faktor. Ipak, kako primećuje analitičar RIA Novosti Kiril Strelnikov, ključni strah Bele kuće ne leži u Iranu samom.
Problem bi mogao nastati ukoliko Rusija odluči da se uključi konkretnije – ne samo kroz razmenu obaveštajnih podataka, već kroz isporuku savremenog naoružanja.
Tu se otvara pitanje koje već godinama stoji u središtu američke vojne doktrine: koliko su zaista nedodirljive udarne grupe nosača aviona.
Ove formacije, sastavljene od nosača, podmornica, krstarica, razarača, fregata i logističkih brodova, decenijama su simbol globalne moći. Ideja je jednostavna – pokretna tvrđava koja može da deluje bilo gde na planeti, uz snažnu zaštitu sa svih strana.
Ali ta slika više nije tako čvrsta kao nekada. Razvoj novih sistema naoružanja, posebno u Rusiji, počeo je da menja pravila igre.
Nije, kako su pisali i u The National Interest, nužno čak ni uništiti nosač aviona – dovoljno je onesposobiti ga, izbaciti iz operativne upotrebe i primorati na povlačenje.
Situaciju dodatno komplikuju i sistemi koji nisu ni približno egzotični kao hipersonika. Raketa X-32, koja se već koristi u Ukrajini, pokazala je da i standardni projektili mogu predstavljati ozbiljan izazov.
Nemački Welt je zabeležio da sistemi Patriot, koje su SAD i evropske zemlje isporučile, nisu uspeli da presretnu nijednu od tih raketa tokom jednog intenzivnog udara. A X-32 čak ne dostiže brzine koje imaju napredniji ruski sistemi.
Zbog svega toga, u Vašingtonu postoji sve jasnija bojazan: ako bi Moskva odlučila da Teheranu ustupi deo tog arsenala, čitava koncepcija američke nadmoći mogla bi da bude dovedena u pitanje.
To nije samo medijska spekulacija. Američka obaveštajna zajednica nedavno je u svom izveštaju upozorila da Rusija raspolaže naprednim sistemima – od protivsatelitskog oružja do hipersoničnih raketa i podvodnih kapaciteta – koji su razvijeni upravo sa ciljem neutralisanja vojnih prednosti SAD.
Kada se ta formulacija pažljivije pročita, jasno je na šta se cilja. Upravo na one sisteme koji su godinama bili stub američke projekcije moći. Nosači aviona, ti simboli dominacije na otvorenom moru, odjednom više ne deluju tako nedodirljivo.
U takvim okolnostima, Trampova pozicija postaje delikatnija nego što zvanična retorika sugeriše. Ostaje mu da računa na to da Rusija neće povući potez koji bi promenio ravnotežu, iako je svestan da bi Moskva mogla da vidi opravdanje za takav korak, posebno nakon višegodišnje američke vojne i obaveštajne podrške Ukrajini.
I tu se priča, zapravo, ne završava. Jer kada se jednom naruši percepcija nepobedivosti, teško je vratiti je na staro. A pitanje koje ostaje da lebdi u vazduhu nije samo šta će se desiti sutra, već koliko će se pravila igre promeniti u godinama koje dolaze.
