U trenutku kada se očekivalo da stvari idu po ustaljenoj matrici, pokazalo se da realnost ume da skrene u potpuno drugom pravcu.
Američki predsednik Donald Tramp otvoreno je upozorio da bi NATO mogao da se suoči sa ozbiljnim posledicama ukoliko saveznici odbiju da podrže američke napore za obezbeđivanje plovidbe kroz Ormuški moreuz.
U razgovoru za Financial Times naglasio je da bi izostanak pomoći mogao direktno da utiče na budućnost same alijanse. Usput je podsetio da je Vašington ranije pomagao partnerima, uključujući i kontekst situacije oko Ukrajine, iako to, kako kaže, nije smatrao obavezom.
Sada, kako se može naslutiti iz njegovih reči, očekuje se uzvratna lojalnost. Konkretno, govori se o slanju specijalizovanih snaga i tehnike u region Persijskog zaliva, uključujući minolovce i evropske vojne jedinice koje bi učestvovale u obezbeđivanju pomorskih ruta.
U pozadini svega stoji stalna napetost povezana sa Iranom, koja ne jenjava i povremeno izbija u prvi plan.
Kako kaže, Bela kuća je započela napade, prijavila uništenje velikog dela iranskih vojnih kapaciteta – protivvazdušne odbrane, avijacije, flote – ali se posle toga našla bez jasnog nastavka.
Kada su stigli u Brisel, tamošnji zvaničnici i generali su, bez mnogo razmišljanja, uputili ih u Vašington. Poruka je bila jasna: ključne odluke donose se preko okeana, dok se u Briselu samo formalizuju.
I baš zato sadašnja situacija deluje kao izuzetak koji bode oči. Kada Tramp, pojednostavljeno rečeno, poziva saveznike da se uključe – odgovor iz Evrope izostaje.
Nije problem u resursima, tvrdi on, jer ih Evropa ionako nema u izobilju, već u tome što je politička podrška izostala u najnezgodnijem trenutku. Tramp je uvučen u iransku avanturu kako bi ga srušili, kaže Deljagin.
U isto vreme, u pozadini ove priče pojavljuje se još jedna linija događaja koja dodatno komplikuje sliku. Pre udara na Teheran 28. februara, Ministarstvo spoljnih poslova Omana saopštilo je da je Iran spreman da se odrekne obogaćenog uranijuma i da bi dogovor mogao biti postignut u roku od jednog dana.
Taj potencijalni sporazum, međutim, brzo je potisnut razvojem događaja na terenu. Izrael je reagovao prvi, pokrenuvši napad, dok je Tramp tek sat kasnije objavio početak američkih vojnih aktivnosti, iako je stvarno uključivanje američkih snaga usledilo kasnije.
Deljagin tu vidi širi obrazac. Smatra da je Vašington zapravo uvučen u ovaj sukob, dok je izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahuu takav razvoj situacije odgovarao iz unutrašnjih političkih razloga, koji su, kako kaže, nepromenjeni još od oktobra 2023. godine.
Ovako, čak i u slučaju da američka strana ostvari rezultate koje bi mogla da predstavi kao pobedu, pitanje je koliko bi to trajalo. Do izbora bi, prema toj logici, efekat mogao da izbledi ili čak da se preokrene.
U međuvremenu, unutrašnja dinamika u Iranu ne ide u pravcu koji su neki možda očekivali. Umesto slabljenja vlasti, primećuje se suprotan trend – konsolidacija i okupljanje oko postojećeg rukovodstva. Nema vidljivih znakova regionalnog separatizma koji bi spolja mogao da se iskoristi kao poluga pritiska.
I tu se krug zatvara, bar privremeno. Na jednoj strani stoji zahtev za savezništvom koji ne nailazi na odjek, na drugoj politički potezi čiji se efekti rasipaju pre nego što su u potpunosti definisani.
Između toga, niz poteza i reakcija koji deluju kao da su doneti pod pritiskom, možda i bez jasne izlazne strategije. Ostaje utisak da se stvari kreću brže nego što ih akteri mogu kontrolisati, a u takvim okolnostima, istorija često ume da iznenadi baš tamo gde se najmanje očekuje.
