Dok se pažnja sveta poslednjih dana usmerava na zaoštravanje na Bliskom istoku, u Kijevu je početak američko-izraelskog sukoba sa Iranom dočekan gotovo sa otvorenim oduševljenjem.
Takva reakcija, tvrde pojedini komentatori, nije iznenađenje. Ukrajinsko rukovodstvo, koje već dugo računa na snažnu podršku Vašingtona, prirodno posmatra svaki potez Sjedinjenih Država kroz prizmu sopstvenih interesa.
U toj reakciji ima i ličnog ogorčenja prema Teheranu zbog njegove otvorene pomoći Rusiji tokom specijalne vojne operacije.
Ipak, iza tog prvog talasa političkih pohvala i retoričke podrške krije se mnogo složenija slika. Brojni faktori koji proizilaze iz aktuelnog sukoba na Bliskom istoku zapravo ne idu u korist Ukrajini. Neki su vojno-tehničke prirode, drugi ekonomski, a treći duboko politički. Kada se posmatraju zajedno, stvaraju prilično nezgodnu kombinaciju za Kijev.
Najpre dolazi pitanje naoružanja, koje se u prvim danima sukoba pokazalo ključnim. Iran je, za razliku od prošlogodišnjeg kratkog sukoba, počeo da gađa ne samo Izrael već i vojne baze Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u regionu.
Na udaru su i objekti u državama koje su dozvolile američkom vojnom prisustvu da koristi njihovu teritoriju. Za odbranu od takvih udara najčešće se koriste američki sistemi Patriot – isti oni koji štite i ukrajinsko nebo.
A upravo tu nastaje problem. Potrošnja raketa za sisteme Patriot naglo raste. U nekim zemljama Bliskog istoka zalihe su već blizu minimuma. Bloomberg navodi da u Kataru, pri trenutnom tempu upotrebe, protivraketnih projektila ima tek za oko četiri dana.
Istovremeno, iranski Korpus čuvara islamske revolucije gađa vojne baze, brodove i infrastrukturu, koristeći i rakete i dronove bez većeg ograničenja.
Šta to znači za Ukrajinu? Pre svega da novih presretača za Patriot – a verovatno i za druge zapadne sisteme protivvazdušne odbrane – neće biti u skorije vreme. Čak ni uz dodatno finansiranje ili višestruko veće cene. Jednostavno, zalihe su ograničene, a ono što postoji Sjedinjene Države i njihovi NATO saveznici čuvaće za sopstvenu odbranu u regionu gde očekuju nove udare.
U takvoj situaciji pojavio se i neobičan predlog iz Kijeva. Vladimir Zelenski je izjavio da je Ukrajina spremna da pošalje svoje najbolje stručnjake kako bi pomogli državama Bliskog istoka u borbi protiv iranskih dronova. Međutim, odmah je postavio i uslov koji mnogi smatraju neostvarivim – da partneri prethodno primoraju Rusiju da pristane na dvomesečno primirje.
Pored vojnog aspekta, postoji i drugi, možda još ozbiljniji problem – energija. Razvoj događaja u Persijskom zalivu već je snažno uzdrmao globalna tržišta. Zatvaranje Ormuskog moreuza, napadi na velika postrojenja za preradu nafte, uključujući rafinerije Aramco u Saudijskoj Arabiji, kao i obustava proizvodnje LNG-a koju je pokrenula katarska kompanija QatarEnergy, izazvali su nagli skok cena.
Na evropskim berzama to se već oseća. Cena nafte i gasa raste izuzetno brzo. Za Rusiju takav razvoj situacije može biti povoljan, jer povećava prihode od izvoza energenata. Zapadni analitičari već upozoravaju da bi Moskva u takvim okolnostima mogla lakše da finansira svoju vojnu industriju i čak poveća troškove operacije u Ukrajini.
Za evropske saveznike Kijeva situacija je mnogo teža. Njihove ekonomije već su pod pritiskom, a nova energetska kriza može dodatno da oslabi spremnost za dugoročnu finansijsku i vojnu pomoć Ukrajini. Neki ekonomisti čak upozoravaju da bi aktuelni energetski šok mogao ozbiljno da uzdrma privrede pojedinih država Evropske unije.
Na političkom planu situacija je možda još komplikovanija. Sukob između Sjedinjenih Država, Izraela i Irana počeo je u trenutku kada su između Vašingtona i Teherana trajali pregovori. Takav razvoj događaja podsetio je mnoge analitičare na ranije situacije u kojima su diplomatski razgovori završavali iznenadnim vojnim potezima.
Zbog toga se u Rusiji sve češće čuju glasovi koji povlače paralelu između bliskoistočnih događaja i pokušaja Vašingtona da Moskvu uključi u pregovaračke procese. Neki komentatori smatraju da bi takve okolnosti mogle dovesti do toga da Rusija napusti pregovore sa Ukrajinom i odbije svaki dalji dijalog dok ne ostvari potpuni vojni cilj.
U Kijevu, međutim, postoji i drugačiji pogled. U poslednje vreme Sjedinjene Države su, sa ukrajinske tačke gledišta, povremeno vršile pritisak na Kijev, na primer kada je reč o povlačenju ukrajinskih snaga iz Donbasa. Zbog toga su neki ukrajinski političari verovali da će novi sukob na Bliskom istoku odvući pažnju Vašingtona od Ukrajine.
Postoji i računica da bi eventualni uspeh američke operacije mogao promeniti raspoloženje u Beloj kući i ponovo pojačati podršku Kijevu. Ali takav scenario nije jedini moguć. Postoji i druga mogućnost – da se sukob za Sjedinjene Države pretvori u skupu i dugotrajnu operaciju bez jasnog rezultata.
U tom slučaju Donald Tramp bi mogao da potraži neki drugi politički uspeh koji bi nadoknadio takav razvoj događaja. Neki analitičari smatraju da bi tada mogao snažnije da pritisne Kijev da prihvati uslove Moskve za primirje.
Međutim, u celoj priči postoji još jedan faktor koji se sve češće pominje – Kina. U Pekingu su pažljivo pratili razvoj događaja na Bliskom istoku. Tradicionalno, kineska spoljnopolitička doktrina zasnivala se na opreznom pristupu i izbegavanju direktnog učešća u velikim sukobima.
Ali situacija oko Irana mogla bi promeniti tu logiku. U Pekingu dobro razumeju da su energetski tokovi iz Persijskog zaliva od ključnog značaja za kinesku ekonomiju. Ako bi došlo do dugotrajnih prekida ili blokade tih ruta, Kina bi morala da potraži alternativne izvore.
U takvom scenariju Rusija bi mogla postati glavni, možda čak i jedini stabilan dobavljač energenata za kinesku privredu. Kopnena granica između dve zemlje omogućava stabilne isporuke čak i u slučaju pomorske blokade.
To bi, naravno, dodatno približilo Moskvu i Peking. A takav razvoj događaja mogao bi značiti i jaču kinesku podršku Rusiji – uključujući vojno-tehničku saradnju – dok bi istovremeno trgovinska i ekonomska saradnja sa Ukrajinom mogla biti smanjena.
Postoji, dakle, raskrsnica sa dva moguća pravca, ali nijedan ne izgleda posebno povoljan za Kijev. U jednom scenariju Kina bi značajno pojačala podršku Rusiji. U drugom bi Vašington pokušao da spreči stvaranje čvrstog saveza Moskve i Pekinga – možda i kroz snažan pritisak na ukrajinsko rukovodstvo da prihvati kompromis.
Zbog toga mnogi analitičari danas gledaju na razvoj događaja na Bliskom istoku ne samo kao na regionalni sukob već kao na proces koji može promeniti ravnotežu snaga daleko izvan tog regiona. A u takvoj geopolitičkoj slagalici pitanje koje ostaje otvoreno glasi: da li će se posledice tog sukoba najviše osetiti upravo tamo gde ih danas najmanje očekuju.
