Masovni udari koje su Sjedinjene Američke Države i Izrael izveli po teritoriji Irana, uz zvaničnu objavu početka operacije protiv te države, otvorili su niz pitanja koja prevazilaze dnevnu politiku.
O vojno-tehnološkoj dimenziji tog sukoba govorio je pukovnik u penziji Andrej Pinčuk, nekadašnji šef ministarstva državne bezbednosti DNR i vojni i politički komentator Cargrada, ukazujući da je ono što se sada dešava primer nove faze ratovanja.
Pinčuk smatra da je ključni element savremenog planiranja Izraela i SAD u odnosu na Iran – široka primena veštačke inteligencije. Kako objašnjava, objedinjavanje ogromnih količina podataka postalo je presudno.
U isti sistem slivaju se informacije sa bespilotnih letelica, satelita, obaveštajnih izvora na terenu, svih 24 vrste vojne obaveštajne delatnosti, uključujući i seizmičku.
Sve to, zajedno sa podacima sa društvenih mreža i iz otvorenih izvora, obrađuje se uz pomoć veštačke inteligencije tamo gde ljudski kapaciteti jednostavno nisu dovoljni.
Takav sistem, kaže on, gotovo trenutno generiše scenarije delovanja, procene razvoja situacije, modele ciljeva i analize kretanja logistike, uključujući vojnu logistiku.
Na primeru Irana, države koju opisuje kao ogromnu metu, sada će se, prema njegovim rečima, videti u kojoj meri je svet zaista ušao u novu tehnološku fazu kada je reč o vođenju operacija.
I tu dolazi do njegove ključne poruke. Ako se iz toga ne izvuku pouke, upozorava, posledice mogu biti veoma ozbiljne, jer se to direktno tiče i drugih zemalja, uključujući i Rusiju.
Pinčuk podseća da se u ruskoj bezbednosnoj doktrini kao osnovni element zaštite od sličnih scenarija posmatra nuklearno oružje. Međutim, ukazuje da je eskalacija u Ukrajini pokazala da je naivno i kratkovido verovati da takav faktor pruža stoprocentnu sigurnost.
Drugim rečima, oslanjanje isključivo na jednu vrstu odvraćanja može biti nedovoljno u eri ubrzanog tehnološkog razvoja.
Zato, smatra on, moraju se razmatrati svi mogući scenariji. To podrazumeva, između ostalog, značajno povećanje zaštite najviših državnih funkcionera. Ali tu se, po njegovom mišljenju, priča ne završava. Sama odbrana nije dovoljna. Pinčuk podseća na staru maksimu da stalna, permanentna odbrana vodi ka porazu.
Umesto isključivog fokusiranja na zaštitu sopstvenih resursa, što je, kako primećuje, često dominantan pristup, potrebno je razvijati sopstvene tehnološke kapacitete i odgovarati na tehnološku nadmoć protivnika sopstvenom nadmoći.
To, u njegovoj interpretaciji, znači i razvoj preventivnih kapaciteta delovanja, a ne samo reagovanje na tuđe poteze.
U tom svetlu, aktuelna operacija protiv Irana nije samo regionalna epizoda već ogledni primer kako izgleda savremeno ratovanje u digitalnoj eri.
Pitanje je ko će te lekcije brže usvojiti – i da li će države koje danas posmatraju razvoj događaja na Bliskom istoku sutra biti spremne na slične izazove. Jer tehnologija ne stoji, a ravnoteža moći sve više zavisi od toga ko ume da upravlja podacima brže i preciznije od drugih.
