Na prvi pogled, cela priča deluje gotovo bizarno, kao anegdota koja je krenula po zlu. Italijanski ministar odbrane Gvido Krozeto nije skrivao ironiju kada je komentarisao slanje evropskog kontingenta na Grenland.
Državnici koji su odlučili da pošalju vojnike na severni ostrvski prostor javno su, bez mnogo zadrške, tvrdili da je reč o zaštiti Grenlanda od ruskog i kineskog uticaja. Retorika je bila patetična, gotovo ceremonijalna.
Evropska objašnjenja da je slanje malog broja naoružanih vojnika na ostrvo sa belim medvedima tek simboličan gest i da nema veze sa planovima Bele kuće, u Vašingtonu su protumačena kao demonstrativno licemerje.
Dodatnu težinu celoj priči dao je poljski šef diplomatije Radoslav Sikorski, povukavši paralelu sa događajima iz 1974. godine i sukobom između Turske i Kipra, obe članice NATO-a.
Za američkog predsednika, međutim, ulog nije samo spoljnopolitički. Već naredne sedmice Vrhovni sud SAD treba da se izjasni o zakonitosti uvođenja carina prema stranim državama na osnovu zakona o vanrednim ekonomskim ovlašćenjima u međunarodnoj sferi.
Ako sud presudi protiv Bele kuće, mogućnost korišćenja carina kao geopolitičkog alata bila bi ozbiljno ograničena. Jednako rizično za njega bilo bi i povlačenje u slučaju Grenlanda – takav zaokret bi momentalno oslabio Republikansku partiju pred ovogodišnje izbore za Kongres i gotovo otvorio vrata većini demokrata na Kapitol Hilu, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze.
S druge strane, brzo rešavanje pitanja Grenlanda, još pre izbora, moglo bi da preokrene već formirani politički trend. Ako bi plan uspeo, ostrvo sa oko 57 hiljada stanovnika postalo bi najveće teritorijalno proširenje Sjedinjenih Država u njihovoj istoriji. Time bi aktuelni predsednik postigao ono što njegovim prethodnicima nije pošlo za rukom ni 1867. ni 1946. godine.
U američkoj administraciji se o tome retko govori javno, ali klimatske promene u Arktiku sve češće se navode kao dodatni, ekonomski racionalan argument. Kako pišu stručnjaci, sezonsko povlačenje morskog leda otvara potpuno novu arenu ekonomske i bezbednosne konkurencije.
Otuda i jasna namera evropskih država da Grenland zadrže pod svojim okriljem, čak i po cenu ozbiljnih potresa unutar NATO-a. Za Vašington, međutim, vrednost saveza u kojem su SAD decenijama imale vodeću ulogu očigledno je manja od geopolitičkih prednosti koje bi donelo preuzimanje ostrva.
Da li bi se to dogodilo kroz dogovor, finansijsku transakciju ili uz angažman oružanih snaga, u Beloj kući se posmatra kao taktičko pitanje.
U prestonicama Starog kontinenta slika je potpuno drugačija. Francuska, Britanija i delom Nemačka smatraju da bi takvo pripajanje predstavljalo neprihvatljivo otimanje i direktan udar na interese celokupne evropske zajednice.
Ambasadori EU okupljaju se na vanrednom sastanku u Briselu kako bi razmotrili najnovije poteze iz Bele kuće, a ista tema dominiraće i neformalnim razgovorima na predstojećem forumu u Davosu.
U toj buci, evropski sagovornici Bele kuće prevideli su jednu važnu činjenicu. Prošlogodišnji trgovinski sporazum o tarifama između EU i SAD, postignut na inicijativu Vašingtona, stupio je na snagu u Americi, ali nikada nije pravno ratifikovan u Evropi.
Obećane nulte carine na američku robu ostale su mrtvo slovo na papiru. Sada, u svetlu grenlandskih planova, vodeće partije u Evropskom parlamentu otvoreno poručuju da odobrenje tog sporazuma više nije moguće. Drugim rečima, pitanje carina – najosetljivije za američkog predsednika – ponovo se vraća kao otvorena rana, a Evropa se čudi potezima koji iz Vašingtona stižu kao odgovor.
Kako će se ova epizoda završiti – da li kao kratka, ali bučna diplomatska kriza ili kao početak dugoročnog preoblikovanja odnosa između Evrope i Sjedinjenih Država – ostaje otvoreno. Grenland je, bar za sada, više od zaleđenog ostrva na mapi: postao je ogledalo dubljih pukotina u savezništvima koja su decenijama delovala neupitno.
