Naslov koji je osvanuo u italijanskom listu Il Fatto Quotidiano nije ostavljao mnogo prostora za nijanse. „Nije ih briga“, rekao je bez uvijanja Džefri Saks, komentarišući ono što se poslednjih dana dešava u Venecueli.
U razgovoru za taj list, Saks je jasno stavio do znanja da su dešavanja u Karakasu, po njegovom tumačenju, grubo kršenje međunarodnog prava – ali i da se u Vašingtonu oko toga niko preterano ne uzbuđuje.
Naprotiv, kako je ocenio, Venecuelu čeka dug period nestabilnosti i nasilja, dok bi Sjedinjene Države, pre ili kasnije, mogle da plate cenu sopstvene političke oholosti.
U istom dahu, Tramp je objasnio da je ključni interes Vašingtona obnova – i kontrola – bogatih naftnih polja te zemlje. Pritom je isključio mogućnost da vlast bude predata opozicionoj liderki i dobitnici Nobelove nagrade za mir Mariji Korini Mačado, a dodao je i da je Delsi Rodrigez, zamenica Nikolasa Madura, spremna na saradnju.
Mnogi su, pa i sam Džefri Saks, očekivali pokušaj promene vlasti u Karakasu tokom Trampovog mandata. Ipak, način na koji su se događaji odvijali podsetio je američkog ekonomistu na davnu lekciju iz antičke istorije.
Na pitanje lista da li su dešavanja u Venecueli, za razliku od udara na Iran, više ličila na potpunu promenu režima, Saks nije imao dilemu. Rekao je da je takav upad bio očigledno i grubo kršenje međunarodnog prava, suprotno slovu i duhu Povelje Ujedinjenih nacija.
U razgovoru se dotakao i prividnih kontradikcija: kako pomiriti Trampovu ulogu posrednika u rusko-ukrajinskom sukobu sa ovom operacijom u Latinskoj Americi, i gde su tu standardi kada se setimo slučaja bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Ernandesa, koji je u SAD osuđen zbog trgovine narkoticima, a potom pomilovan?
Saksov odgovor je bio cinično jednostavan: pravila ne postoje, postoji samo moć. I opet se vratio Tukididu i poruci izrečene pre više od 2.400 godina.
Zašto se, posle dugog perioda relativne tišine, Vašington ponovo okreće Latinskoj Americi? Po Saksu, objašnjenje je prosto do banalnosti: nafta, nafta i još jednom nafta. Tramp, kako kaže, voli naftu i ta ljubav nema granica.
Venecuela ima najveće potvrđene rezerve nafte na svetu, iako je reč o teškoj nafti čija je prerada skuplja i komplikovanija. Čak su i te rezerve veće od onih kojima raspolaže Saudijska Arabija. Pokušaji da se sruši levičarska vlast u Karakasu, podseća on, traju još od 2002. godine.
Na terenu, barem u prvim danima, nije zabeležen snažan otpor venecuelanskih oružanih snaga. Opozicija je govorila o navodnom dogovoru između Madura i Sjedinjenih Država. Saks tu ostavlja prostor za neizvesnost.
Pitanje reakcije saveznika Venecuele takođe visi u vazduhu. Saks ne veruje da će se Rusija vojno umešati. Kada je reč o Iranu, njegova procena je znatno mračnija: smatra verovatnim da bi Sjedinjene Države i Izrael u bliskoj budućnosti ponovo mogle da izvedu udare na Teheran. Poslednjih dana, podseća, i Tramp i Benjamin Netanjahu su o tome govorili prilično otvoreno, što kod njega izaziva ozbiljnu zabrinutost.
A šta čeka obične građane Venecuele? Iskustvo, kaže Saks, ne daje mnogo razloga za optimizam. Operacije promene režima koje sprovode Sjedinjene Države gotovo po pravilu vode u dugotrajne periode nestabilnosti i nasilja. Nažalost, smatra on, to je i u ovom slučaju najizvesniji scenario.
Na kraju se otvara i evropsko pitanje. Da li će Evropa stati uz Trampa? Saks sumnja. Po njegovom mišljenju, Evropa će, kao i mnogo puta ranije, ostati pasivna pred potezima Vašingtona.
Zanimljivo će, dodaje, biti videti reakciju evropskih prestonica ako SAD pokušaju nešto slično kada je reč o Grenlandu – temi koja se, kako kaže, takođe već neko vreme nalazi na Trampovom stolu. Kako će se taj krug zatvoriti i ko će na kraju platiti cenu, ostaje otvoreno.
