Iz mora je izvučeno beživotno telo starije turistkinje iz Francuske koja nije disala i nije imala puls, ali je ova zdravstvena radnica odbila da odustane od njenog života. Dok su okupljeni verovali da je svaka pomoć uzaludna, Fetija je započela upornu reanimaciju i uspela da vrati ženu u život pre dolaska hitne pomoći.
Sve je počelo tokom mirnog poslepodneva na obali, dok je Fetija sa suprugom sedela na ležaljci i čitala knjigu. Kada je primetila da se narod na plaži uznemirio i da neki čovek uz pomoć mlađeg momka izvlači ženu iz mora, odmah je potrčala ka mestu događaja.
– Pošto sam zdravstveni radnik, ne ostajem imuna na takve situacije. Prilazim i čujem komentare prisutnih da je gotova, da je mrtva. Bila je zaista bela u licu, a na ustima se videla bela pena. Očekivala sam da neko nešto preduzme, jer su sekunde bile presudne. Prva pomisao mi je bila moja majka. Vidim stariju ženu od oko 75 ili 80 godina. Počinjem da plačem, obrušavam se na pesak pored nje i uz pomoć jednog čoveka postavljam je u položaj za davljenika – priseća se Fetija, inače radnica u ZZJZ Novi Pazar.
Situacija je bila kritična. Žena nije disala, a puls se nije osećao ni na ruci ni na karotidnim arterijama. Fetija je bez oklevanja započela masažu srca kako mozak ne bi pretrpeo oštećenja usled nedostatka kiseonika, smenjujući pritiske i ritmičnu reanimaciju na boku. Međutim, dok se borila za svaki udah nesrećne žene, morala je da se suoči i sa nerazumevanjem okoline.
– Pritiskala sam je da izbaci vodu, pa sam opet pravila ritmičnu masažu srca. Čovek preko puta mene joj pridržava glavu, ali neko pored mene govori: „Gospođo, ostavite ženu na miru, vidiš da je mrtva“. Ja nastavljam dalje, suze mi kapaju i ne obazirem se na negodovanje. Opet se čuje glas iz gomile: „Ne maltretiraj ženu, vidiš da je gotova“. U meni se javio bes, bilo mi je žao što me napadaju dok svi ostali samo posmatraju. Bila sam očajna, ali sam odbrusila tom čoveku: „Beži tamo! Ja sam zdravstveni radnik i znam šta radim!“ Dodala sam i da sam to predavala deci, kako bih ga ućutkala i nastavila sa reanimacijom – priča novopazarska profesorka.
Upornost i vera ubrzo su doneli preokret koji su svi prisutni čekali sa strepnjom.
– Davljenica je počela da izbacuje vodu na usta i nos, povratila je sadržaj i prodisala. Govorila sam joj da će sve biti u redu na engleskom, pretpostavljajući da je strankinja. Imala je lepe, negovane i lakirane nokte, neobičan slušni aparat, mali krstić oko vrata i lep kupaći kostim, prava dama. Pipam puls i srećna vičem: „Živa je, živa!“ Karotide reaguju super, vraća joj se boja u licu. Par puta je trepnula. Tada sam osetila svoj trijumf. Žena je živa i borba nije bila uzaludna. Ne znam koliko je sve trajalo, meni je delovalo kao večnost – kaže Fetija.
Ekipe Hitne pomoći ubrzo su stigle i prevezle pacijentkinju u bolnicu u Baru, a hrabra profesorka je ostala na pesku, savladana emocijama.
– Pala sam na isti taj pesak na kojem je ležala i ponovo zaplakala, ali ovaj put od sreće što su odveli živu ženu, a ne leš kako su svi mislili. Svoje znanje sam primenila u praksi i imala dovoljno hrabrosti da se među pedesetak prisutnih baš ja oprobam. Samo bih pomislila: „Pa ovo je nečija majka. Došla je u našu zemlju i kako da im je vrate u kovčegu?“ To mi je davalo snagu da nastavim. Sutradan sam svratila na recepciju hotela da pitam za nju i rekli su mi da je dobro, stabilno i da se vratila u hotel. Sama se toga i ne seća. Važno je da je živa i zdrava, a ja sam se samo Božjom voljom našla na pravom mestu u pravo vreme. Zahvalna sam Bogu na svemu – zaključuje Fetija.
(Telegraf.rs / Lajk.rs)
