Svaki dan brišemo fotografije, aplikacije, cele naloge i pritom verujemo da smo ih zauvek uklonili sa lica zemlje. Ta pretpostavka je pogrešna. Tehnološke kompanije retko objašnjavaju šta se tačno dešava sa podacima nakon što korisnik klikne na dugme za brisanje, a stručnjaci upozoravaju na hroničan nedostatak transparentnosti u celom procesu.
Fajl koji „nestaje“, a zapravo ostaje
Većina ljudi misli da obrisan fajl trenutno prestaje da postoji. U praksi, operativni sistem samo oslobađa taj prostor na disku za buduće zapise i uklanja fajl iz vidokruga korisnika dok sam sadržaj, sve dok ga nešto novo ne prepiše, ostaje tehnički dostupan alatima za oporavak podataka.
Da bi podaci zaista nestali bez mogućnosti povraćaja, potrebne su znatno radikalnije mere: fizičko uništavanje diska, višestruko prepisivanje memorije ili enkripcija uz namerno uništavanje ključa. Sve tri metode su skupe, često čine uređaj neupotrebljivim, a kod cloud servisa dodatno komplikovane distribuiranom arhitekturom servera.
Anksioznost koja ima svoje ime
Baš zato što brisanje deluje nepouzdano, kod korisnika se razvio poseban oblik straha od gubitka digitalnog sadržaja u pojedinim studijama nazvan „diagrafefobija“, iako još uvek nije zvanično priznat kao medicinsko stanje. Rezultat je paradoksalan: ljudi iz straha da ne izgube nešto važno gomilaju ogromne količine podataka koje nikada zapravo ne koriste niti brišu, čime ti podaci postaju lak plen za zloupotrebu.
„Zombi nalozi“: Digitalni tragovi koje zaboravljamo
Brisanje aplikacije sa telefona ne znači i brisanje naloga koji je uz nju vezan, a upravo je to jedna od najčešćih zabluda korisnika interneta. Tako nastaju takozvani zombi nalozi: napušteni profili na servisima za pretplatu, aplikacijama za upoznavanje, platformama za striming ili online prodavnicama, koji i dalje čuvaju lične podatke, iako ih vlasnik odavno „zaboravio“.
Prema procenama, milioni korisnika širom sveta imaju bar jedan ovakav zaboravljeni nalog i svaki od njih predstavlja potencijalnu metu za hakerske napade i curenje podataka.
Slično važi i za objave na društvenim mrežama. I kada korisnik obriše svoj status ili fotografiju, ona može „preživeti“ kroz tuđe komentare, snimke ekrana ili internet arhive, pa se njen sadržaj naknadno može delimično rekonstruisati.
Veštačka inteligencija menja pravila igre
Najkomplikovanije pitanje danas se odnosi na podatke koji su iskorišćeni za treniranje AI modela. Kada informacija jednom postane deo procesa učenja neuronske mreže, nije uopšte izvesno da li se ona može zaista i u potpunosti „izbrisati“ iz sistema jer mašinsko učenje po prirodi zadržava tragove podataka na kojima je model treniran, a njihovo stvarno uklanjanje predstavlja ozbiljan tehnički problem bez jasnog rešenja.
Evropska regulativa (GDPR) formalno garantuje građanima „pravo na zaborav“ i obavezuje kompanije koje razvijaju AI da se prema tom pravu ophode kao kontrolori podataka. Problem je što ne postoji jasan tehnički standard kako se to pravo sprovodi unutar samog algoritma pa se regulatori i kompanije često nalaze u ćorsokaku: jedni traže brisanje, drugi tvrde da ono tehnički nije izvodljivo.
