Prošlo je 27 godina od noći koja je zauvek promenila živote mnogih porodica i ostavila dubok trag u istoriji Srbije. U noći između 22. i 23. aprila, tačno u 2 sata i 6 minuta, zgrada Radio-televizije Srbije pogođena je u NATO bombardovanju. U tom napadu život je izgubilo 16 radnika koji su se u tom trenutku nalazili na svojim radnim mestima.
Bio je to prvi put u istoriji modernog ratovanja da je jedna medijska kuća proglašena legitimnim vojnim ciljem i potom bombardovana. Uprkos tome, za smrt 16 ljudi do danas niko nije odgovarao, niti je slučaj dobio epilog pred međunarodnim sudovima.
Jedan od preživelih, radnik RTS-a Dragan Šuković, i danas se seća svakog detalja. Nakon udara rakete našao se zatrpan pod ruševinama, sa gelerom u glavi.
– Nismo čuli eksploziju jer smo bili u samom centru. Pomislili smo da je zemljotres, kao da nas je zemlja progutala. Kada shvatiš da si živ, počne borba za opstanak. Ljudi ne mogu da zamisle šta znači kada tomahavk padne na nekoliko metara od tebe – rekao je Šuković.
U tim trenucima o životu su odlučivale sekunde i slučajnost. Dok su neki uspeli da se izvuku, 16 njihovih kolega nije imalo tu sreću.
Prema rečima Aleksandra Mitića, koji je u to vreme bio izveštač agencije Frans pres sa Kosova i Metohije, bombardovanje RTS-a došlo je u trenutku kada NATO kampanja nije davala očekivane rezultate. Otpor vojske i građana Srbije bio je snažan, a podrška javnosti u pojedinim NATO zemljama počela je da opada.
Kao prelomni trenutak Mitić navodi bombardovanje kolone albanskih civila kod Đakovice, koje je izazvalo negativne reakcije u svetu.
– Te večeri Bil Klinton je pozvao Tonija Blera i rekao da gube medijski rat. Bler je tada poručio da ima rešenje i već sutradan u Brisel šalje svog savetnika za medije Alistera Kembela – kaže Mitić.
Prema njegovim rečima, cilj je bio da se smanji broj informacija i slika koje dolaze sa terena i da se ublaži negativna percepcija NATO bombardovanja u javnosti.
U prilog tome govori i činjenica da su strane televizijske ekipe napustile zgradu RTS-a pre napada, dok zaposleni nisu dobili nikakvo upozorenje. Zbog toga se i danas postavlja isto pitanje – da li je tragedija mogla da bude sprečena?
– Mladi danas sve manje znaju šta se tu dogodilo. To je bio stravičan zločin. Ne smemo da zaboravimo ni one koji su kasnije preminuli od posledica bombardovanja – rekao je Šuković.
Te noći živote su izgubili ljudi koji su samo radili svoj posao: Jelica Munitlak, Ksenija Banković, Darko Stoimenovski, Nebojša Stojanović, Dragorad Dragojević, Dragan Tasić, Aleksandar Deletić, Slaviša Stevanović, Siniša Medić, Ivan Stukalo, Dejan Marković, Milan Joksimović, Branislav Jovanović, Slobodan Jontić, Milovan Janković i Tomislav Mitrović.
Da nije bilo tog napada, mnogi od njih bi i danas bili deo RTS-a.
Ova tragedija ostaje jedno od najtežih poglavlja novije istorije – i opomena da se žrtve ne zaborave.
