Ovog utorka navrašava se 31 godina od jedne od najtežih tragedija u istoriji srpskog naroda – operacije „Oluja“. Akcija hrvatskih vojno-policijskih i paravojnih snaga izvedena pod plaštom „oslobađanja teritorije“, od 4. do 7. avgusta 1995. godine, rezultirala je progonom 250.000 pravoslavnih Srba iz Republike Srpske Krajine, u tom trenutku oblasti pod zaštitom UN.
Jedan od onih koji je bio primoran da napusti rodni kraj je i kapiten Crvene zvezde Ognjen Dobrić.
Dobrić je rođen 1994. godine u Kninu. Bio je beba, imao je svega godinu dana.
– Već se prilično zahuktalo i kako se pomerala linija fronta, i mi smo se pomerali. U tom trenutku nam je bolnica u Kninu bila najbliža i tamo sam se rodio sticajem okolnosti. Živeli smo jedan period tamo, ali sam bio isuviše mali da bih se sećao detalja. Kada se spomene Knin, meni je uvek drago što me ljudi vezuju s gradom, jer osećam pripadnost prema tom narodu i kompletnoj Dalmaciji. Odatle su mi roditelji, babe, dede… Cela porodica! Imamo i dalje kuću tamo. Drago mi je da sam rođen dole – rekao je Ognjen Dobrić svojevremeno za Meridiansport.
Prošao je i zloglasnu „Oluju“.
– „Oluja“ je nešto o čemu sam mnogo slušao. Bio sam beba, a tata je bio na ratištu, na liniji fronta, tako da je mama sama s dvoje dece prolazila kroz „Oluju“. U autobusu s dvoje male dece, a ne znaš gde ideš. Drago mi je da se ne sećam tih momenata.
Dolaskom u Srbiju nastavila se izbeglička agonija.
– Lutali smo po Srbiji, jer nismo imali bilo koga. Išli smo naslepo. Znali smo da idemo prema Srbiji, bez ijednog dinara smo krenuli, pa gde nas put odvede. Kolona je išla zajedno do granice, a posle su se ljudi razdvajali na sve strane. Prva noć mene kao bebe u Srbiji bila je u Sremskoj Mitrovici. Mi smo lutali na razne strane, sve dok nismo našli mamine roditelje, koje je primila jedna porodica na Kosmaju. Oni su malo pre nas otišli, snašli se i obezbedili nam krov nad glavom. Dobri ljudi su i nama pomogli i nisu nam ništa naplatili. Dali su nam jednu malu prostoriju, malo veću od šupe. To je za nas u tom trenutku bilo sve, jer ništa više nismo imali. Tu smo napravili bazu dok nismo stali na noge i odatle smo se preselili u Mladenovac.
Dolazak oca ponovo je okupio porodicu Dobrić.
– Imali smo svakakvih informacija, čak i da je poginuo… Milion priča je bilo. Majka i brat su sve preživljavali, a ja sam bio mali, tako da, srećom, nisam bio svestan. Bili su to veoma ružni dani za našu porodicu. On nas je kasnije tražio, jer nije imao pojma gde smo. Išao je od mesta do mesta, tražio spiskove, raspitivao se… Posle, ne znam ni ja koliko dana, uspeo je da nas nađe.
Posle potucanja po tuđim kućama, Dobrići su se skrasili u Mladenovcu.
– Negde 98, 99. smo se preselili u Mladenovac i odatle je krenulo sve nabolje. Tada smo kupili naš stan, gde otac i dan-danas živi. Bilo je uslova da se roditelji presele, ali nisu hteli da izlaze iz stana, jer ima posebnu vrednost za moju porodicu. To je stan od 40 kvadrata i dve sobe, i značio je za nas jedan korak napred i nešto što su oni postigli sa svojih deset prstiju. Otac je radio od jutra do mraka da bi uspeo da zaradi, da bismo kupili taj mali stan. Doduše, drugačija je bila cena kvadrata nego danas, pa je bilo dostupnije. Nikad nisu hteli da se presele. Majka je u maju preminula i ceo život posle „Oluje“ provela je u tom stanu. Otac i ne želi da se preseli, iako je bilo mnogo situacija u kojima je mogao.
Nemaština i izbeglištvo uticali su na karakter Ognjena Dobrića.
– Način na koji smo živeli i kako su me moji roditelji vaspitali izgradio me je. Naučili su me da uvek moraš da se boriš i da nema odustajanja u bilo kojim okolnostima. Mi smo kao porodica za kratko vreme iz situacije da smo imali sve došli do toga da nemamo apsolutno ništa. Sve što si imao izgubio si i dolaziš u Srbiju sa bukvalno nula dinara i moraš da kreneš ispočetka. Oni su najzaslužniji za moj put, jer mi nikada nisu dali da odustanem. Zato sam uspeo.
Ponosan je Dobrić na majku i oca i na to kako su ga vaspitali.
– Moji su mnogo vredni i pošteni ljudi. Otac je radio od jutra do mraka. Sećam se da kada sam bio mali, pre nego što ustanem – otac je već otišao na posao, a onda uveče legnem da spavam i on se još nije vratio. Nisam ga ni viđao, da bi nama obezbedio bolji život. Moralo je tako da bi preživeli, jer je situacija nije bila laka. To su malo teže priče, ali hvala Bogu, sve je prošlost. Stali smo na noge zahvaljujući vrednostima mojih roditelja i načinu na koji su živeli. Sve je palo na njih.
Svestan je Dobrić muka koje su snašle njega i njegovu porodicu po dolasku iz Krajine u Srbiju.
– Moji su se trudili da meni i bratu ništa ne fali, a sebi ništa nisu ostavljali. Ako bismo imali 100 dinara, 99 je išlo na nas dvojicu, a jedan na njih – ako i taj jedan. Kada smo se preselili u Mladenovac, otac je nastavio da radi od jutra do mraka i imali smo novac za život. Nikad mi ništa nije nedostajalo. Meni za košarku i bratu za fakultet je sve bilo obezbeđeno. Sve svoje potrebe su stavljali po strani. Porodica mi je sve! To me je oblikovalo. Nisam znao za drugačije i borba je bila usađena. To je prirodno došlo, ništa nije na silu. Znam kroz šta je sve moja porodica prošla i usadila mi je da ništa ne postoji lako, nego da mora da se radi i da se ništa ne dobija na lepe oči – ispričao je Ognjen Dobrić.
