Srbi, kao i mnogi drugi stanovnici regiona, već decenijama odlaze u Nemačku u potrazi za boljim životom. Iako je Nemačka dugo važila za „obećanu zemlju“, ta percepcija se poslednjih godina u velikoj meri menja, jer se i nekadašnji evropski ekonomski gigant suočava sa sopstvenim izazovima.
Ipak, iskustva života u Nemačkoj i dalje su veoma različita. Dok neki uspevaju da ostvare profesionalni i lični napredak i izgrade stabilan život, drugi se susreću sa poteškoćama koje prevazilaze očekivanja sa kojima su otišli. Zbog toga se i priče o svakodnevici u toj zemlji značajno razlikuju.
Jedna članica Fejsbuk grupe „Balkanci u Nemačkoj“, u kojoj ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine redovno razmenjuju iskustva i informacije, svojom objavom izazvala je brojne reakcije i otvorila raspravu o tome kako zaista izgleda život „preko“.
„Sedim u svom besprekorno uređenom stanu u Štutgartu. Gledam u te skupe zavese, u nameštaj koji sam godinama sanjala dok sam sedela u staroj kuhinji u rodnom selu, i shvatam jednu gorku istinu. Nemačka mi je dala sve što sam tražila, ali mi je uzela ono što nikada neću moći da vratim – vreme sa ljudima koje volim. Juče mi je javila sestra. Umrla je naša komšinica, tetka Mara. Ona koja me je čuvala dok je mama radila u polju, ona koja mi je uvek u džep gurala bombone i govorila: ‘Uči, ćerko, da ne moraš kao mi'. Tetka Mara je otišla, a ja joj nisam stigla da kažem hvala. Nisam stigla da popijem onu poslednju kafu koju mi je nudila prošlog leta dok sam žurila nazad na aerodrom, pazeći da ne zakasnim na let za ‘bolju budućnost'.“
Praznina u grudima
To je ta prokleta cena tuđine. Gradiš kuću u kojoj niko ne živi. Kupuješ poklone roditeljima koji su svakim tvojim dolaskom sve stariji, sve tiši i sve krhkiji. Svaki put kad se opraštamo na kapiji, vidim u majčinim očima onaj strah – hoću li te videti sledećeg leta ili će ovaj zagrljaj biti onaj poslednji koji ćemo pamtiti.
Ovde sam „uspešna“. Moja deca govore savršen nemački, imamo dva automobila, idemo na skijanja. Ali uveče, kad se ugase svetla, često osetim tu prazninu u grudima. Nedostaje mi onaj zvuk zvona sa naše crkve, miris sveže pečenog hleba iz pekare na uglu i onaj osećaj da negde zaista pripadaš, a da se ne moraš dokazivati.
„Slobodu smo zamenili zlatnim kavezima“
Novac može da kupi komfor, ali ne može da kupi mirnu savest onoga ko je ostavio stare roditelje da čekaju pored telefona. Često se pitam, jesmo li mi koji smo otišli zaista pobednici ili smo samo vešti begunci koji su slobodu zamenili za zlatne kaveze?
Pijte kafu sa svojima dok možete. Ne čekajte sledeće leto, jer leto će doći, ali možda neće biti onih koji su vas najviše voleli“, napisala je korisnica grupe.
„Sve ima svoju cenu“
Komentari su bili podeljeni, neki su smatrali da gospođa preteruje, dok su drugi razumeli šta želi da poruči onima koji se spremaju „trbuhom za kruhom“.
„Nismo svi ‘otišli' u beli svet i ostavili roditelje, tetu Maru i ostale komšije… Neki smo ostali, bili uz svoje voljene, odgajali decu dajući im svu ljubav i pažnju. Zato se mnogi od nas ne kaju zbog propuštenog u životu, ne žale za nečim što nisu učinili a mogli su. Sve ima svoju cenu… i skupe zavese… ili kafa koju pijem sa svojim prijateljima, na izletima, planinarskim pohodima ili na moru“, poručila je jedna komentatorka.
(Dnevno.hr)
