Smiljana Radovanović (27) iz Srbije stradala je tokom planinarenja na Prokletijama, iznad Grebajskog zaslona, kada je, prema dostupnim informacijama, došlo do pada sa litice u provaliju duboku oko 250 metara.
Prema navodima iz istrage i izjavama svedoka, nesreća se dogodila dok je bila na planinarenju sa još dvojicom planinara iz Srbije. U jednom trenutku došlo je do incidenta na nepristupačnom terenu, nakon čega je Smiljana pala niz liticu.
U akciji potrage i spasavanja učestvovali su pripadnici Gorske službe spašavanja Crne Gore, kao i Helikopterska jedinica, ali je zbog loših vremenskih uslova i izuzetno teškog terena akcija trajala nekoliko dana.
Telo nastradale devojke naknadno je pronađeno i izvučeno iz nepristupačnog područja.
Njena sestra Danka Radovanović oprostila se emotivnim rečima, navodeći da je Smiljana u kritičnom trenutku pokušala da pomogne drugoj osobi i da je, kako je rekla, “dala svoj život spašavajući tuđi”.
Moja sestra Smilja je svoj život dala spasavajući tuđi.
Kada je planinar iz njene grupe dobio napad panike na steni i tražio da mu se dobaci uže, ona mu je dobacila svoje. Tako je ostala bez svog osiguranja, malo pre vrha…
A “od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje” (Jovan, 15:13)
Da znate vi kakva je bila moja Smilja.
U njenih 27 godina je stalo toliko života, koliko neko ne proživi ni za 100. Knjiga može da se napiše, film da se snimi.
Za tako kratko vreme ona je svaki svoj talenat umnožila milion puta. Čega god se latila, bila je u tome najbolja. Košarka, kvizovi, jezici, programiranje, planinarenje, alpinizam… I ništa joj nije bilo teško, nikada. Sve može i sve hoće i još i druge motiviše.
Ljudi su je voleli, poštovali, divili joj se, zavideli joj. Ali niko nije bio ravnodušan. Nisi mogao da nemaš mišljenje o Smilji.
Ko je nije poznavao, pomislio bi da je ćutljiva i hladna, jer se nikad nije trudila da se bilo kome dopadne. I bilo ju je baš briga šta misle o njoj ljudi koji joj nisu važni.
Malo je pričala, al kad nešto kaže, to se pamti. Umela je dobro da se našali i nikad se nije ljutila kad se mi šalimo na njen račun.
Neustrašiva je bila. Hajde da vozimo kajake na minus dva, da idemo na feratu, da prelazimo planinski potok jer kad ćemo, ako ne sad. A istovremeno je bila vrlo pažljiva i odgovorna. “Ne brinite, ja nikad ne napravim sledeći korak, ako nisam sigurna da je bezbedan”.
Nedostajaće mi naša putovanja i tradicionalni “tužni selfi” pred povratak. Boljeg saputnika nije bilo.
Nedostajaće mi da jedna drugoj šaljemo “zlatiborske zore” sa svake žurke.
Nedostajaće mi onaj njen blagi poluosmeh kojim je reagovala na sve. I što me je grdila kad god sam mrzovoljna. Jer “ajde, Danka, kako možeš da budeš neraspoložena na ovako lepom mestu, gde možda više nikad nećeš doći!”
I to je samo mali deo od svega onoga kakva je bila moja Smilja, moja “sekidžonkica”, moja lepotica i dobrotica. Najplemenitije biće na planeti. Dobar smo deo njenih 27 provele zajedno i za to sam beskrajno Bogu zahvalna. Niko nije imao takvu sestru…
Vidimo se jednog dana, draga moja Smiljo. A do tada, baci po koji pogled odozgo i pomisli ponekad na nas. Tebi je gore lepo, sigurna sam – napisala je njena sestra Danka.
