Na sastancima timova menadžeri zahvaljuju analitičarima koji su ostali na poslu do ponoći kako bi završili prezentaciju za klijenta. Direktori šalju mejlove celoj kompaniji u kojima zaposlene na prvoj liniji nazivaju herojima, a mnoge firme koriste aplikacije za pohvale u kojima se svaka zahvalnica objavljuje na stranici koju mogu da pregledaju svi zaposleni.
Svaki od tih rukovodilaca želi da ostali vide kako izgleda kvalitetno obavljen posao i da pokušaju da dostignu isti nivo. Malo ko očekuje da će zaposleni početi da rade manje nakon što čuju pohvale. Ipak, kada ljudi poveruju da su već uradili nešto izuzetno, imaju manje razloga da nastave da dokazuju svoju vrednost. Većina rukovodilaca nikada ne primeti da takvi zaposleni postepeno smanjuju trud, piše QZ.
Zaposleni procenjuju pohvale prema onome što ih prati
Mnogi radnici kompanije Instacart upoređivali su pohvale koje su dobijali sa iznosima na svojim platnim listićima i teško su mogli da ih shvate ozbiljno. Smatrali su da kompanija manipuliše njima kada ih naziva herojima, a istovremeno im ne povećava plate. Većini je novac bio toliko potreban da nisu mogli da daju otkaz. Nastavili su da rade za kompaniju, ali nevoljno.
Drugi zaposleni poverovali su u svaku reč kampanje. Za njih je već i dolazak na redovnu smenu tokom pandemije predstavljao nešto plemenito. Prijalo im je što ih nazivaju herojima i imali su pozitivno mišljenje o Instacartu, ali godinu dana kasnije nijedan od njih više nije radio tamo. Rukovodilac na osnovu osmeha zaposlenog ne može da zaključi da li ta osoba planira da ostane u kompaniji.
Instacart je 2020. godine celu svoju radnu snagu predstavio kao primer za ugled. U prvim mesecima pandemije porudžbine namirnica naglo su porasle, pa je kompanija pokrenula kampanju „Heroji domaćinstava“ (Household Heroes), sa ciljem da angažuje još 300.000 ljudi za kupovinu i dostavu namirnica svojim korisnicima. Kampanju su pratile reklame na društvenim mrežama u kojima su radnici predstavljani kao heroji.
Tim istraživača koji je predvodila Lindzi Kameron sa Vortonove škole Univerziteta u Pensilvaniji intervjuisao je neke od tih radnika tokom leta, a zatim ponovo šest meseci kasnije. Utvrdili su da su zaposleni na kampanju reagovali na veoma različite načine.
Neki su smatrali da ih već i obavljanje uobičajenih smena čini herojima, pa nisu videli razlog da se dodatno trude kako bi izašli u susret kupcima. Najveća grupa radnika nalazila se negde između tih krajnosti. Osećali su nelagodu kada su svoj posao dostavljanja namirnica upoređivali sa onim što rade lekari i medicinske sestre.
Mnogi iz te grupe trudili su se više nego što je posao zahtevao kako bi dokazali da zaslužuju naziv heroja. Neki su čuvali zalihe toalet-papira za kupce koji nisu mogli da ga pronađu, dok su drugi odlazili u drugu prodavnicu kako bi nabavili proizvode kojih nije bilo u prvoj.
Međutim, njihovo mišljenje o Instacartu vremenom se pogoršavalo, jer su napojnice postajale manje, a dobijanje porudžbina sve teže. Kako je pandemija jenjavala, mnogi su prešli na druge aplikacije, na kojima su mogli da izgrade bazu stalnih mušterija.
Pohvale rukovodioca ne koštaju ništa. Međutim, zaposleni primećuju da li iza lepih reči menadžera ikada slede veća plata, manje posla ili bolji tretman. Kada šef radnike naziva herojima, ali im ne povećava zarade, oni koji imaju najmanje novca na raspolaganju prestaju da veruju u njegove reči. Drugi takvu pohvalu shvataju kao dokaz da su već učinili dovoljno.
Pohvala jednom zaposlenom menja ponašanje njegovih kolega
Kampanja poput Instacartove laska čitavoj radnoj snazi istovremeno. Međutim, većina pohvala u kompanijama upućuje se pojedincima, i to pred ostalim zaposlenima.
Svaki kolega u prostoriji tada počinje da se poredi sa osobom koja je dobila priznanje. Neki tu usporedbu koriste kao podsticaj da postanu bolji u svom poslu. Drugi osećaju ogorčenost prema pohvaljenom kolegi i počinju da rade protiv njega.
Dvoje istraživača sa Univerziteta u Šangaju utvrdilo je da se javljaju obe reakcije u anketi među privremeno angažovanim radnicima preko agencija. Ti radnici provodili su dane pored stalno zaposlenih kolega koji su imali veće plate.
Neki privremeni radnici verovali su da dobro obavljaju svoj posao i češće su usvajali nove veštine tokom rada. Ostali su bili manje sigurni u sebe. Oni su češće osećali ogorčenost prema stalno zaposlenima i priznavali da su kolege namerno ignorisali ili prema njima primenjivali takozvani „tihi tretman“.
Kada ljudi veruju da mogu dobro da obavljaju sopstveni posao, kolegu kojeg je šef upravo pohvalio obično vide kao nekoga koga mogu da sustignu. Pokušavaju da nauče ono što taj kolega zna.
Međutim, oni koji su već preopterećeni ili nesigurni u svoje sposobnosti istu osobu doživljavaju kao nekoga koga nikada neće moći da dostignu. Pošto ne očekuju da će uspeti da je sustignu, pokušavaju da je povuku unazad.
Prema istraživačima iz Šangaja, takvo podrivanje kolega odvija se daleko od očiju rukovodilaca, zbog čega ga je teško otkriti.
Kako šef može da spreči zavist među zaposlenima
Rukovodioci mogu da pomognu ostatku tima da poveruje kako i sami mogu da obavljaju posao na nivou zaposlenog kojeg su upravo pohvalili.
Istraživači sa Univerziteta u Šangaju preporučuju da se zaposlenima jasno objasni zbog čega je neko dobio priznanje i šta bi drugi trebalo da urade kako bi ga i sami zaslužili.
Predlažu i da se za pohvalu bira po jedan zaposleni iz svake grupe radnika sa sličnim iskustvom. Na taj način svaki zaposleni može da se upoređuje sa nekim ko je na približno istom nivou znanja i sposobnosti.
Radnici se osećaju spremnije da odgovore na očekivanja kada im menadžer jasno kaže šta se od njih traži i obezbedi im obuku koja će im pomoći da te zahteve ispune.
Poruka za rukovodioce je jednostavna: javno priznanje može da motiviše zaposlene, ali samo ako oni veruju da i sami imaju realnu šansu da ga dobiju. U suprotnom, pohvala namenjena jednom radniku može da postane izvor nezadovoljstva, prikrivene zavisti i sukoba unutar tima.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
