Nedavni eksperiment istoimene kompanije pokazuje kako jednostavna postavka može pretvoriti radioaktivni raspad u upotrebljivu struju. Projekat kombinuje bočice sa tritijumom i male solarne ćelije kako bi se stvorio kompaktan, samostalni nuklearni izvor energije. Iako je izlazna snaga i dalje izuzetno mala, test ukazuje na nov način proizvodnje stabilne energije bez sunčeve svetlosti ili spoljnog izvora.
Kako sve funkcioniše
Uređaj funkcioniše tako što koristi tritijum, radioaktivni oblik vodonika koji se često nalazi u proizvodima koji svetle u mraku. Kako se materijal vremenom raspada, emituje elektrone niske energije. Ti elektroni udaraju u fosforni sloj unutar zapečaćenih staklenih cevi, stvarajući konstantan zeleni sjaj. Umesto da se oslanja na sunčevu svetlost, sistem koristi ovaj sjaj kao izvor energije. Amorfne solarne ćelije postavljene su direktno uz bočice. Ove ćelije su osetljive na slabo osvetljenje i mogu da pretvore ovaj slabi sjaj u električnu energiju, slično kao u uslovima slabog unutrašnjeg osvetljenja, piše Interesting engineering.
Da bi sistem bio efikasniji, cela jedinica je čvrsto zapečaćena aluminijumskom trakom. To sprečava ulazak spoljnog svetla i obezbeđuje da se za proizvodnju energije koristi isključivo unutrašnji sjaj.
Osnovne komponente nuklearne baterije
Proces izrade nuklearne baterije je jednostavan i koristi lako dostupne delove. Dve male amorfne solarne ćelije, slične onima u digitronima, čine glavnu strukturu uređaja. Između njih se postavlja pet tritijumskih bočica u nizu. Svaka bočica ima prečnik oko 3 mm i dužinu oko 11 mm. Nakon raspoređivanja, druga solarna ćelija se postavlja na vrh, formirajući kompaktan slojeviti sklop.
Unutrašnjost je obložena reflektujućim materijalom kako bi se maksimalno iskoristila svetlost. Ceo sklop se zatim umotava i zatvara. Dizajn ne zahteva lemljenje niti složeno ožičenje, što omogućava brzo sastavljanje kada su svi delovi dostupni.
Rezultati pokazuju spor rast energije
Nakon izrade uređaja, testiranje je započeto pomoću standardnog multimetra. Svaka solarna ćelija proizvodila je između 0,45 i 0,47 volti. Međutim, struja je bila izuzetno mala i teško merljiva direktno.
Da bi se poboljšalo merenje, ćelije su povezane u seriju i uparene sa malim kondenzatorom. To je omogućilo sistemu da vremenom skladišti energiju umesto da se oslanja na trenutni izlaz.
Rezultati su pokazali postepeni porast napona: nakon 10 minuta kondenzator je dostigao 2,2 volta, nakon jednog sata 2,4 volta, a do kraja noći 2,9 volti — bez ikakvog spoljnog izvora energije.
Dug vek trajanja, ali ograničena snaga
Uprkos stalnom rastu napona, ukupna snaga ostaje veoma mala. Sistem radi u opsegu nanovata, što je daleko ispod nivoa potrebnog za napajanje LED diode ili duži rad malih elektronskih uređaja.
Ipak, koncept ima jednu veliku prednost: tritijum ima poluživot od oko 12 godina, što znači da može dugo proizvoditi energiju pre nego što njegov učinak značajno opadne.
Komercijalne nuklearne baterije su znatno efikasnije jer precizno usklađuju radioaktivne materijale sa komponentama za prikupljanje energije, čime se poboljšava konverzija i izlazna snaga.
Ova „kućna” verzija služi kao dokaz koncepta — pokazuje da se merljiva električna energija može generisati korišćenjem jednostavnih, dostupnih komponenti i unutrašnjeg zračenja.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
