Bivši zvaničnik Pentagona koji je živeo u Iranu posle revolucije kaže da se radilo o isplati plata, a ne o postizanju mira. Iran će ga ponovo zatvoriti čim američka mornarica ode. Plaćanje 20 milijardi dolara za uranijum uči svaku problematičnu državu da nuklearna ucena funkcioniše. Tramp ponavlja Obaminu grešku, samo sa republikanskim brendom.
Ormuski moreuz: zaista otvoren ili ne?
Fjučersi na naftu naglo su pali usled glasina da su Sjedinjene Države i Iran blizu dogovora o obnovi normalne slobode plovidbe kroz Ormuski moreuz. Taj optimizam je neopravdan iz nekoliko razlog, piše 19fortyfive.
Iako su tržišta — i diplomate — pozdravili izjavu iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija da je Ormuski moreuz potpuno „otvoren“, to možda ne odražava stvarnu promenu stava Irana. Dana 12. aprila 2026. predsednik Donald Tramp najavio je blokadu moreuza koja je trebalo da stupi na snagu sledećeg dana. To je bilo preuveličavanje iz dva razloga. Prvo, kako je pojasnila Centralna komanda SAD, blokada bi se odnosila samo na iransku plovidbu i luke. Drugo, Trampova sklonost ultimatumima zanemarila je vojnu realnost: potrebno je nekoliko dana da se rasporede sredstva za pomorsku blokadu. Prava blokada Irana počela je 15. aprila, pa Aragčijevo povlačenje odražava tek dan ili dva pritiska. Nagla promena stava Islamske Republike verovatno odražava zabrinutost oko isplate plata ukoliko ne može da prodaje naftu.
Popuštanje u trenutku maksimalne pregovaračke prednosti ne samo da ponavlja lošu strategiju predsednika Baraka Obame uoči nuklearnog sporazuma iz 2015, već je i analogno situaciji u kojoj se 90 odsto požara stavi pod kontrolu, pa se od njega odustane i pusti da ponovo bukne.
Iran bi mogao ponovo da promeni stav o Ormuskom moreuzu
Problem sada, međutim, jeste to što bi Aragči mogao ponovo da promeni mišljenje čim američke pomorske snage odu. Iranski diplomatski obrazac je jasan: pod pritiskom Islamska Republika napravi korak napred, a zatim, kada kriza prođe, napravi korak nazad.
Taj obrazac odugovlači pregovore, što je često cilj Teherana kada veruje da vreme radi za njega. U ovom slučaju, Aragči verovatno računa da je Trampu potreban izlaz pre američkih izbora na sredini mandata, te da će se pregovaračka pozicija Irana i spektar mogućih poteza poboljšati kada Tramp naredi povlačenje američke mornarice. Sve dok Tramp ostavlja Islamskoj Republici sposobnost da zatvori moreuz, režim će tu sposobnost verovatno ponovo koristiti za ucenu međunarodne zajednice. Jedini način da se to spreči jeste da postoji režim koji će poštovati slobodu plovidbe.
Isplata 20 milijardi dolara Iranu u okviru šeme „novac za uranijum“ takođe bi potkopala nacionalnu bezbednost SAD. Prvo, ono što se dešava u Iranu ne ostaje u Iranu. Tramp možda veruje da njegov dogovor rešava krizu, ali druge problematične države zaključiće da se nuklearna ucena isplati. Može se očekivati da Pakistan, Severna Koreja, pa možda čak i Saudijska Arabija, Turska i Egipat u budućnosti koriste obogaćivanje uranijuma kao sredstvo za iznuđivanje velikih finansijskih ustupaka. Ovo bi bio drugi put da Tramp nagrađuje prikrivanje. Time što Pakistan postavlja kao posrednika u iranskom nuklearnom programu, nagrađuje režim koji je prvobitno pomogao razvoju tog programa preko odmetnutog pakistanskog nuklearnog naučnika A. Q. Kana.
Drugo, Tramp ponavlja Obamin „palete novca“ sporazum koji je ugrozio nacionalnu bezbednost SAD i verovatno doprineo razvoju nuklearnog, dron i balističkog raketnog programa koji su doveli do trenutnog rata. U to vreme, zvaničnici Obamine administracije tvrdili su da 400 miliona dolara koje su priznali da su preneli — a u stvarnosti je bilo bliže 1,2 milijarde — nije problem jer je to „ionako bio iranski novac“.
To je široko tumačenje, pre svega zato što je Obama preuveličao iznose koji su dugovani Iranu. Drugo, isplatom u gotovini, Obama je potkopao sposobnost Ministarstva finansija SAD da prati elektronske transfere — upravo one metode koje je američka vlada koristila da osujeti iranski plan za atentat na saudijskog ambasadora u Vašingtonu.
Obama je dodatno pogoršao grešku prebacivanjem sredstava Korpusu islamske revolucionarne garde, koji je upravljao avionom koji je preuzeo novac. U suštini, Tramp bi sada mogao da finansira plate istih onih ljudi koji su u januaru 2026. masakrirali više od 30.000 Iranaca.
Dogovor koji možda ne vredi sklapati?
Možda Tramp veruje da se ovaj dogovor isplati. To bi donekle moglo biti tačno ako bi predstavljao trajni mir. Međutim, podjednako je verovatno da će Islamska Republika uzeti novac, a zatim nastaviti svoj program čim Tramp ode, računajući — verovatno ispravno — da ni demokrate ni neka buduća republikanska administracija više neće vojno napasti Iran.
U najboljem slučaju, čini se da Tramp plaća za taktičku pauzu koja će Iranu na kraju omogućiti da obnovi svoj nuklearni program na industrijskom nivou.
U suštini, Tramp sada ponavlja svaku grešku koju je napravio Obama, samo što njegovi republikanski saveznici pokušavaju da to predstave na suprotan način.
Za najnovije biznis vesti iz Srbije i sveta, pratite nas na Tiktoku, Fejsbuku i na našoj Instagram stranici.
