Na dugim, iscrpljujućim relacijama koje traju i po nekoliko hiljada kilometara, dok se vozi, jede i spava u malim kabinama svojih kamiona, naš zemljak Zvonko Trifunović iz Srbije doživeo je iskustvo koje nije nimalo lako, uprkos tome što zarađuje više nego što bi imao kod kuće.
Iako mnogi smatraju da vozači kamiona u Evropi žive lagodan život, Zvonko ističe da iza tih visokih zarada stoji mnogo žrtve, osamljenosti i fizičkog i psihičkog stresa. Proveo je nešto više od godinu dana vozeći ceradu i hladnjaču kroz mnoge evropske zemlje, a njegova priča je istovremeno i inspiracija i upozorenje.
„Po meni je bilo bolje voziti hladnjaču, jer je bilo zanimljivih tura. Često sam išao brodom za Grčku, pa je bilo prilike i za odmor i meni je to prijalo“, započinje priču Trifunović.
Zvonko je kao vozač kamiona prošao Nemačku, Austriju, Belgiju, Francusku, Holandiju, Grčku, Italiju, Švedsku i Sloveniju. Zarađivao je oko 2.000 evra, a najvažnije mu je bilo – sačuvati ljudsko dostojanstvo.
Tuširaš se, kaže, na benzinskim pumpama, tu i veš da opereš. Ništa nije teško raditi, ali je posao dosadan, tvrdi.
„Kreveti su nam bili ok, ali spavaš u malom skučenom prostoru u kabini kamiona. Leti ako radi klima, kamion je uključen preko cele noći. Moraš da se navikneš na brujanje, neko ne može da spava sa tim. Ja sam se prilagodio, brujanje hladnjače me je podsećalo na brodiće. Koristio sam svaki slobodan trenutak da prošetam, obiđem znamenitosti zemlje u kojoj se nalazim“, priča Trifunović.
„Vreme koje se provede u tom kamionu je nepovratno. Dete nisam prepoznao koliko je porastao, kao da sam bio odsutan godinama“, kaže ovaj kamiondžija.
Sedište firme, prema njegovim rečima, bilo je u Mađarskoj. Po povratku kući morao je da ode tamo da završi šta mu je ostalo od papirologije.
„Tada sam se susreo sa grupom ljudi, svi u euforiji, srećni što kreću da voze i rade. I ja radostan, ali iz drugog razloga – vraćam se kući! Još ne znaju šta ih čeka“, priča Zvonko.
Što se samog posla tiče, naglašava da je po zakonu dozvoljeno da se vozi tri puta nedeljno po devet sati i dva puta po 10. Radno vreme je 13 sati jer se računa i vreme potrebno za istovar robe. U zemljama EU, priča nam, ima zabrana, recimo subotom do tri sata je dozvoljena vožnja, nedeljom ne. Osim ako se vozi nešto što je u režimu hladnjače. Na granici se generalno ne čeka dugo.
Dešavaju se i druge nezgode. Tako je jednom dva sata, na istovaru robe, sakupljao krompire jer su mu se tokom vožnje porušile gajbe u kamionu. Jedan od većih problema, ističe sagovornik je parkiranje. Dešavaju se i kvarovi, ali Trifunović ističe da je najvažnija dobra komunikacija sa matičnom firmom i da se tako problemi brzo rešavaju.
„Kad mi je jednom pukla guma, probao sam da je zamenim, ali nisam uspeo. Međutim, bilo koji problem da se desi, sve se javlja u firmu i brzo dolazi serviser. Ako se desi da te neko udari na putu vozilom ili obrnuto, popunjuje se evropski obrazac, svi kamioni i firme su osigurani i nije ništa strašno, najbitnije je da niko ne strada“, kaže.
Nekad iz firme vrše pritisak da mora da se stigne na određenu lokaciju, a najveći problem je parkiranje.
„Često se dešava da su svi parkinzi puni, i ne sme mnogo da se prekorači to propisano vreme vožnje. To firmu ne interesuje i ti plaćaš kaznu koja je oko 500 evra. Onda treba upamtiti gde se otprilike nalaze industrijske zone, jer je tu bilo mesta za parkiranje. Takođe, negde je na autoputevima ograničenje 60 km na sat, i o tome treba voditi računa jer se dešava da se najlakše tu prekorači malo brzina, a onda se plaća kazna „, dodaje Trifunović.
Iako je skoro dobio ponudu od belgijske firme da vozi sa zaradom od oko 3.600 evra, on naglašava da ne bi ponovo krenuo na put.
„Nekoliko puta sam ceo svoj život premotao u glavi. Setio se svega. Imam dobre ponude, ali ponovo ne bih išao da vozim kamion“, kaže Trifunović.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
