Ono što je usledilo pretvorilo se u dugogodišnju borbu za oporavak, tokom koje je morao ponovo da uči čak i najosnovnije životne radnje.
Nakon što mu je srce prestalo da kuca, lekari su započeli reanimaciju. Prema njegovom svedočenju, bio je klinički mrtav oko 10 minuta, a tokom lečenja ustanovljeni su i unutrašnje krvarenje i plućna embolija, odnosno začepljenje krvnog suda u plućima krvnim ugruškom.
Bol u grudima naglo se pogoršao
Sve je počelo bolom u grudima koji je pokušavao da objasni lekarima. U jednom trenutku ocenio je bol sa 11, a zatim je, kako se prisetio, izgovorio: „Bože, sada je 13“.
Ubrzo nakon toga srce mu je stalo. Medicinski tim odmah je započeo oživljavanje, a nakon što je preživeo kritično stanje, lekari su ga uveli u veštački izazvanu komu.
U komi je proveo tri dana. Kada se probudio, nije odmah razumeo razmere onoga što mu se dogodilo. Ubrzo je shvatio da ne može normalno da pomera ruke i noge.
„Zašto ne mogu da pomerim ruke?“
Metju se prisetio trenutka kada je pokušao da pokrene svoje udove, ali njegovo telo nije reagovalo onako kako je očekivao.
„Pomislio sam: ‘Zašto ne mogu da pomerim ruke? Zašto ne mogu da pomerim nogu?’“, ispričao je.
Pokušavao je da se koncentriše i naredi sebi da pomeri ruku, nadajući se da će ponovo uspostaviti kontrolu nad svojim telom. Međutim, ništa se nije događalo.
U očaju se, kako kaže, obratio Bogu i priznao koliko mu je teško da prihvati mogućnost da će zauvek ostati u takvom stanju.
Iako se ne seća samog perioda tokom kojeg je bio klinički mrtav, Metju navodi da ga ljudi često pitaju da li je doživeo nešto neobično ili video nešto što bi moglo da se opiše kao iskustvo bliske smrti. Njegov odgovor je da nema takva sećanja.
Sedam transfuzija krvi i duga borba za oporavak
Metju je u bolnici proveo oko mesec i po dana. Njegovo stanje dodatno su komplikovali krvni ugrušci, a tokom lečenja primio je sedam transfuzija krvi.
„Bez transfuzija, danas me ne bi bilo“, rekao je, naglašavajući koliko mu je dostupnost odgovarajuće krvi značila u borbi za život.
Nakon izlaska iz bolnice počeo je dug i zahtevan proces rehabilitacije. Morao je ponovo da uči kako da pomera telo, hoda i samostalno jede.
Jedan od prvih ohrabrujućih trenutaka dogodio se kada je pokušao da pomeri prste na nogama i uspeo u tome. Taj mali pokret dao mu je nadu da će postepeno vratiti izgubljene sposobnosti.
Oporavak je trajao oko dve godine i zahtevao mnogo strpljenja, upornosti i rada.
Sada želi da podstakne ljude da daju krv
Iskustvo koje je preživeo promenilo je i njegov pogled na značaj dobrovoljnog davanja krvi. Pošto je i sam zavisio od transfuzija, odlučio je da javno govori o važnosti davanja krvi i podstiče druge da se uključe.
Njegova priča podseća na to koliko brzo ozbiljno zdravstveno stanje može da promeni život, ali i koliko su pravovremena medicinska pomoć, lečenje i dugotrajna rehabilitacija važni za oporavak.
