Nekad vam se ništa posebno loše ne dogodi. Deca su zdrava, muž je tu, život ide svojim tokom. A vi stojite nasred kuhinje, gledate u sudoperu punu sudova i razmišljate kako ćete opet smisliti ručak, oprati veš i stići po dete u vrtić. I onda vam kroz glavu prođe misao koju se mnoge majke ne usuđuju da izgovore: „Dosta mi je svega.“
Jedna majka odlučila je da upravo o tome progovori. Bez ulepšavanja, bez savršenih porodičnih fotografija i bez potrebe da objašnjava koliko voli svoju decu. Jer ih voli. Ali to ne znači da joj nikada nije teško.
„Ponekad mi bude dosta svega“, počinje njena ispovest.
Dosta joj je, kaže, i muža i dece, i činjenice da je postala majka pre tridesete. Ne zato što bi želela da ih nema, već zato što se ponekad umori od života u kojem se njene obaveze nikada ne završavaju.
„Dosta mi je i kuhinje, i veša, i pitanja šta ćemo za večeru“
Ima dana kada joj je preko glave kuvanja, spremanja i seckanja. Kada ne želi da otvori frižider i ponovo smisli šta će svi jesti. Kada joj se čini da tek što je sklonila jednu šerpu, već mora da izvadi drugu.
Umori se od razvrstavanja garderobe, od pitanja čija je koja majica, šta je deci malo i gde su nestale stvari koje su još juče bile tu. Od pločica koje se isprljaju čim ih obriše i mrvica koje se uporno zavlače iza kuhinjske lajsne.
A onda dođe jutro.
Doručak na brzinu, oblačenje, vrtić, posao. Pogled na sat, pa još jedan. Gužva na Gazeli, nervoza, kašnjenje. Ponekad poželi da ostavi Beograd iza sebe i ode negde gde ne mora stalno da žuri.
Ali ne umaraju je samo obaveze. Umara je i ono što sama sebi nameće.
To što misli da deca moraju zdravije da doručkuju. Što sebi obećava da će početi da vežba, da će otići na masažu kada primi platu, da će konačno uraditi nešto samo za sebe. A onda plata stigne, dani prođu i opet se sve završi na potrebama drugih.
Tu su i kese iz prodavnice koje treba dovući kući, pas, park, vrtić, prehlade, fiziološki rastvori, aspiratori, bronhitisi i upale uha.
I dečje svađe.
„To je moja igračka!“
Pa onda njeno: „Idite u sobu, pa se tamo svađajte!“
I tako iz dana u dan.
„Najviše me umara što mislim da mama mora sve“
Postoje večeri kada samo želi da pogleda film. Da sedne, ispruži noge i dva sata ne razmišlja ni o čemu. Ali zaspi pre nego što se radnja zahukta.
Ponekad joj zasmeta i sopstvena potreba da stalno bude uz decu. Ne može lako da ih ostavi na duže od nekoliko dana, a kada ode na posao, već joj nedostaju.
Svesna je koliko je to protivrečno.
Dok je sa njima, ume da poželi malo mira. Kada nije sa njima, jedva čeka da ih vidi.
I tako se vrti u krug.
A onda pogleda druge majke. One koje, makar na prvi pogled, sve stižu. Kuća im je uredna, deca nasmejana, večera spremljena, a one imaju vremena i za sebe.
Zna da ni njihov život nije baš onakav kakav izgleda na fotografijama. Ipak, ne može da se ne zapita: kako one mogu, a ja ne mogu?
Možda joj je, priznaje, najviše dosta upravo tog pretvaranja. Kao da postoji neko nepisano pravilo da žena koja voli svoju porodicu nikada ne sme da kaže da joj je teško.
„Ponekad bih samo izašla i otišla“
U takvim trenucima poželi da pobegne. Da izađe iz kuće bez plana, bez torbe pune dečjih stvari i bez pitanja kada će se vratiti.
Ali dobro zna šta bi se dogodilo.
Verovatno bi se okrenula već posle nekoliko koraka.
Nedostajali bi joj svi. I muž, i deca, i njihova buka, i sve ono od čega je samo maločas želela da pobegne.
U tome je, zapravo, cela njena priča.
Može da voli svoj život i da se od njega umori. Može da bude srećna što ima porodicu, a da joj istovremeno bude potrebno nekoliko sati tišine. Može da bude zahvalna na svojoj deci i da joj se ponekad ne igra, ne kuva i ne odgovara na još jedno „mama“.
Na kraju je svoju ispovest završila poređenjem koje je mnoge podstaklo na razmišljanje: roditeljstvo je ponekad poput sklekova – ako vam baš nikada nije teško, možda ih i ne radite kako treba.
Ipak, iscrpljenost ne mora da bude mera dobrog roditeljstva. Nekada je samo znak da je obaveza previše i da bi i mami dobro došlo da neko pita nju:
„Šta tebi danas treba?“
