Problem Zapada više nije samo nedostatak municije, ljudstva ili određenih sistema naoružanja. Prema oceni Aleksandra Merkurisa, mnogo opasnija slabost krije se u odsustvu jedinstvenog plana koji bi povezao političke ciljeve, velike vojne operacije i svakodnevna dešavanja na frontu.
U vojnoj teoriji postoje tri nivoa planiranja: strategijski, operativni i taktički. Strategija određuje konačni cilj, taktika način na koji jedinice izvršavaju pojedinačne zadatke, dok operativni nivo treba da poveže bitke i kampanje sa završnim političkim rezultatom.
Upravo je ta veza, smatra Merkuris, postala najveća slabost zapadnog pristupa ratu u Ukrajini.
Prvi plan se raspao
Zapad je na početku sukoba najveće nade polagao u ekonomski pritisak. Očekivalo se da će sankcije izazvati duboku krizu u Rusiji, ograničiti njenu industrijsku proizvodnju i dugoročno joj onemogućiti vođenje rata.
Međutim, ruska ekonomija nije doživela slom kakav se očekivao. Kada je postalo jasno da sankcije neće brzo proizvesti željeni rezultat, nestao je i glavni oslonac prvobitne strategije.
Prema Merkurisovoj analizi, Zapad tada nije pronašao novi sveobuhvatni plan. Umesto toga, počeo je da prelazi sa jedne velike inicijative na drugu, nadajući se da će upravo sledeći potez doneti odlučujući preokret.
Čas su to bile nove sankcije, čas dodatne isporuke naoružanja, zatim velika kopnena ofanziva, udari duboko unutar Rusije ili novi sistemi za koje se tvrdilo da bi mogli da promene tok rata.
Svaki put se čekalo čudo. Svaki put je izostao odlučujući rezultat.
Velika ofanziva nije donela preokret
Kao jedan od najočiglednijih primera Merkuris navodi ukrajinsku kontraofanzivu iz 2023. godine u Zaporoškoj oblasti.
Cilj te operacije bio je da ukrajinske snage probiju ruske položaje, krenu prema Azovskom moru i ugroze kopnenu vezu Rusije sa Krimom. Umesto očekivanog prodora, ofanziva je zaustavljena u duboko utvrđenom ruskom odbrambenom pojasu.
Ukrajinske jedinice ostvarile su određene taktičke pomake, ali nisu uspele da ih pretvore u strateški preokret. Analize američke vojske i britanskog instituta RUSI takođe su ukazale na probleme sa probijanjem utvrđenih položaja i povezivanjem pojedinačnih uspeha u širu operaciju.
Kada je postalo jasno da veliki prodor neće uspeti, nije postojao rezervni koncept kojim bi se promenio odnos snaga. Zapad je ponovo počeo da traži novo sredstvo koje bi moglo da iz korena preokrene rat.
Udari izazivaju štetu, ali ne rešavaju rat
Veliku pažnju potom su dobili napadi ukrajinskih bespilotnih letelica na ciljeve duboko u Rusiji.
Takvi udari mogu da oštete rafinerije, skladišta, fabrike i drugu važnu infrastrukturu. Mogu da izazovu ekonomske probleme i nateraju Moskvu da deo protivvazdušne odbrane povuče daleko od fronta.
Ipak, Merkuris postavlja ključno pitanje: kako se pojedinačni uspešan napad pretvara u ostvarenje konačnog političkog cilja?
Ako ne postoji jasan odgovor, takvi udari ostaju značajni taktički događaji, ali sami po sebi ne moraju da promene pravac celog rata.
Rusija igra na duge staze
Ruski pristup je, prema ovoj analizi, drugačiji. Moskva svoje operacije izvodi sporije, ali pokušava da svaki lokalni potez uklopi u mnogo širu sliku.
Borbe za pojedina naselja ne posmatraju se samo kao pokušaj osvajanja još jedne tačke na karti. Cilj može biti zaobilaženje čitave linije odbrane, presecanje snabdevanja, ugrožavanje važnog saobraćajnog čvorišta ili stvaranje uslova za sledeću operaciju.
Merkuris kao primere izdvaja pravce oko Dobropolja i Orehova. Njihov značaj, prema njegovom tumačenju, ne nalazi se samo u kontroli teritorije, već u mogućnosti da se ugroze širi ukrajinski odbrambeni položaji i otvore novi pravci napredovanja.
Takva strategija omogućava Moskvi da podnese privremene neuspehe, jer pojedinačna bitka nije važnija od ukupnog smera kampanje.
Zapad čeka oružje koje će promeniti sve
Dodatni problem predstavlja način na koji Zapad donosi odluke. U podršci Ukrajini učestvuje veliki broj država koje nemaju potpuno iste interese, procene rizika niti predstavu o tome kako bi rat trebalo da se završi.
Odluke zbog toga nastaju kroz kompromise, često sporo i uz političke sukobe. Nakon svakog zastoja počinje potraga za novim „čudesnim rešenjem“ – moćnijom raketom, dodatnom rundom sankcija, novom ofanzivom ili tehnološkim sistemom koji bi trebalo da promeni sve.
Takva sredstva nisu beskorisna, ali njihov pravi efekat zavisi od toga da li su deo šireg i ostvarivog plana. Bez toga, mogu da proizvedu spektakularan događaj ili lokalni uspeh, ali ne i stratešku pobedu.
Što rat duže traje, problem postaje veći
U dugom ratu prednost može imati strana koja zna šta želi da postigne i kojim redosledom namerava da dođe do cilja.
Ona može da pretrpi poraz u jednoj bici, promeni pravac napada ili privremeno zastane, a da ipak nastavi da sprovodi širi plan. Strana koja nema takav okvir postaje zavisna od jednog dramatičnog preokreta koji bi preko noći promenio sve.
Prema Merkurisovoj oceni, upravo se u toj situaciji sada nalazi Zapad. Prvobitna računica o brzom ekonomskom slomu Rusije nije se ostvarila, a nakon toga nije napravljena dovoljno jasna zamena.
Zato se već godinama traži potez koji bi promenio čitavu sliku rata. Problem je što nijedna raketa, sankcija, ofanziva ili pojedinačni udar ne mogu sami da nadomeste odsustvo strategije.
Dok Zapad čeka čudesni preokret, Merkuris tvrdi da Rusija pokušava da zadrži inicijativu, povezuje lokalne operacije i postepeno nameće tempo sukoba. Ukoliko se takav odnos nastavi, novi zapadni potezi mogli bi da izazovu snažan odjek, ali bez promene konačnog pravca rata.
Izvori: analiza Aleksandra Merkurisa; RUSI; Američka vojska
