Politička stabilnost jedne države, smatra Kedmi, ne zavisi samo od toga da li postoji parlamentarna opozicija koja može da smeni vlast.
Mnogo važnije pitanje jeste koje političke, vojne i ideološke grupe imaju dovoljno uticaja da ograniče odluke državnog vrha i da li bi mirna promena kursa uopšte bila moguća posle dugog perioda rata.
„Zelenski nema potpunu slobodu odlučivanja“
Kedmi je u razgovoru izneo stav da poređenje političke stabilnosti Rusije i Ukrajine nije jednostavno.
Prema ovoj proceni, najveći deo ukrajinskih političkih snaga koje su ranije mogle da pruže ozbiljan otpor vlasti oslabljen je ili potisnut, ali to ne znači da predsednik ima potpunu slobodu da donosi najosetljivije odluke.
Kao primer naveo je Minske sporazume. Po njegovom mišljenju, Volodimir Zelenski ne bi mogao lako da sprovede takvu vrstu dogovora čak i kada bi to politički želeo, jer bi se suočio sa otporom nacionalističkih struktura koje ne bi prihvatile kompromis sa Rusijom.
Suština je, kako se navodi, u razlici između formalnih ovlašćenja i stvarne mogućnosti da se donese odluka koja menja kurs države.
Ako organizovane strukture mogu da blokiraju svaki sporazum ili ustupak, predsednik može imati široke ustavne nadležnosti, a istovremeno veoma uzak politički prostor za delovanje.
Rat, simboli i pritisak iznutra
U toj interpretaciji posmatra se i odnos ukrajinske vlasti prema pojedinim istorijskim nacionalističkim ličnostima i simbolima.
Kedmi ocenjuje da njihovo isticanje može imati dve političke funkcije: održavanje ratne mobilizacije stanovništva i pokazivanje koje snage poseduju organizovan uticaj u političkom sistemu.
Kada nema velikih vojnih uspeha koji bi mogli da budu predstavljeni kao pobeda, simbolička politika, prema ovoj analizi, dobija još veći značaj.
Istorijske teme mogu da služe za održavanje borbenog duha u zemlji čije stanovništvo trpi posledice dugotrajnog rata, noćne napade, nestanke struje i stalnu neizvesnost.
Zašto promena predsednika možda ne bi promenila kurs
Prema Kedmijevom viđenju, najveći problem za Kijev mogao bi da nastupi u trenutku kada pregovori postanu neizbežni.
Dogovor sa Rusijom teško bi mogao da bude potpuno isti kao ratni ciljevi sa kojima je Ukrajina ušla u sukob. Svaki kompromis podrazumevao bi odustajanje od dela ranijih zahteva, a upravo tada bi snage koje se protive ustupcima mogle postati važnije od klasične parlamentarne opozicije.
Zbog toga promena vlasti sama po sebi ne mora da znači promenu politike. Novi predsednik, kako se ocenjuje, mogao bi da se suoči sa istim ograničenjima kao i sadašnji.
Pitanje ko bi nasledio Zelenskog, prema ovoj proceni, nije presudno. Važnije je da li bi nova vlast imala prostor da donese odluke koje sadašnja vlast ne može ili ne želi da donese.
Kedmi: Rusija ima veće šanse
Govoreći o ishodu rata, Kedmi je ocenio da Rusija ima veće šanse da pobedi, jer raspolaže većim vojnim, ekonomskim i industrijskim potencijalom.
Pritom pobedu nije predstavio kao nužno potpuno osvajanje Ukrajine, već kao završetak sukoba pod uslovima bližim ruskim nego ukrajinskim interesima.
Takav stav zasniva na poređenju resursa dve zemlje. Rusija ima veću teritoriju, stanovništvo, ekonomsku bazu, industrijske kapacitete i prirodne resurse, dok Ukrajina dugoročno zavisi od spoljne finansijske i vojne pomoći.
Prema njegovoj proceni, ishod zato ne zavisi samo od sposobnosti ukrajinske vojske da zadrži linije fronta, već i od toga koliko dugo Zapad može da nadoknađuje razliku u resursima.
Kao primer ruskih dugoročnih ekonomskih ambicija naveo je Severni morski put, kojim se, prema iznetim podacima, razvija kontejnerski prevoz između Kine i Evrope, uz moguće skraćenje puta sa približno 40 na oko 20 dana.
Prava borba tek dolazi?
Kedmi ipak nije predstavio svoju prognozu kao izvestan ishod. Ratovi zavise od velikog broja faktora, a njegova procena zasniva se na proceni verovatnoće i odnosa potencijala.
Ako se odnos vojnih i ekonomskih resursa bude dodatno menjao u korist Rusije, politički prostor Kijeva mogao bi postati još uži baš u trenutku kada bude potrebno doneti najteže odluke.
U tom scenariju, promena jednog čoveka ne bi rešila problem. Prava borba mogla bi da počne oko toga ko će određivati politički kurs Ukrajine posle rata i pod kojim uslovima će sukob biti završen.
Izvor: Jakov Kedmi, Webtribune
