Naša čitateljka Olga (72) je mislila je da će joj brak sa najboljim prijateljem pokojnog supruga pomoći da nastavi život. Nije ni slutila šta je čeka. Ispričala nam je svoju neverovatnu priču.
Pre dve godine moj suprug Ivan poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Na autoputu ga je udario pijani vozač koji je pobegao sa mesta nesreće. Ivan je preminuo pre dolaska hitne pomoći.
Bila sam potpuno slomljena. Tada mi je najviše pomogao Goran koji je bio Ivanov najbolji prijatelj još iz detinjstva. Organizovao je sahranu, donosio mi hranu i nedeljama bio uz mene. Nikada nije prelazio granicu prijateljstva i bio je samo moja podrška u tom teškom periodu.
Iz prijateljstva se rodila ljubav
Vremenom smo počeli da provodimo sve više vremena zajedno. Pričali smo o Ivanu, uspomenama i životu. Jednog dana Goran mi je doneo cveće, a ubrzo posle toga i prsten!
„Znam da možda deluje čudno, ali da li bi se udala za mene?,“ pitao me je.
Pristala sam na brak sa njim iako sam isprva bila u šoku. Ali ipak mi je to delovalo kao logičak nastavak našeg odnosa.
Naša deca i unuci nisu bili protiv našeg braka, jer su Gorana odavno poznavali i znali su koliko mi je pomogao kada sam ostala sama.
Ipak, tokom prvog plesa na venčanju primetila sam da njegov osmeh nije dopirao do očiju. Te večeri, umesto da ostane sa mnom, otišao je u kupatilo. Ubrzo sam čula kako plače.
Kada je izašao, rekao mi je: „Moraš da znaš istinu. Ne mogu više da je krijem.“
Osećao je krivicu zbog Ivanove smrti
Goran mi je tada rekao da ga je Ivan kobne večeri pozvao jer mu je bila potrebna pomoć. Goran ga je zamolio da dođe do njega. Na putu ga je udario pijani vozač.
„Da ga nisam pozvao, ne bi bio na tom putu. Ja sam ubio svog najboljeg prijatelja“, rekao je.
Pokušala sam da ga ubedim da nije kriv, ali ubrzo sam shvatila da krije još nešto. Počeo je da odlazi sam u duge šetnje i vraćao se iscrpljen.
Jednog dana sam osetila miris antiseptika na njegovoj odeći. Rekao je da nije bio u bolnici, ali znala sam da laže.
Pratila sam ga i stigla do bolnice. Tamo sam čula kako govori: „Ne želim da umrem. Ne sada, kada konačno imam za šta da živim.“
Istina koju je krio dve godine
Lekar mu je rekao da njegovo srce ne može još dugo da izdrži i da je operacija neophodna.
Kada sam ušla u ordinaciju, Goran je prebledeo.
„Koliko dugo znaš?“, pitala sam.
„Dve godine.“
Tada mi je sve postalo jasno. Iste noći kada je Ivan poginuo, Goran je doživeo srčani udar. Uplašen, pozvao je Ivana i zamolio ga da dođe po njega i odveze ga u bolnicu. Ali dogodila se nesreća.
Goran mi nije rekao istinu jer nije želeo da se udam za njega iz sažaljenja.
„Zaljubio sam se u tebe. Želeo sam da me izabereš zato što me voliš,“ reka mi je.
Uhvatila sam ga za ruku.
„Nisam se udala za tebe iz sažaljenja. Udala sam se jer te volim.“
Borili smo se zajedno
Lekari su verovali da bi operacija mogla da mu produži život. Goran je pristao, a cela porodica bila je uz njega. Operacija je trajala šest sati. Kada je lekar izašao, rekao je da je uspešno prošla.
Dva meseca kasnije Goran i ja otišli smo zajedno na Ivanov grob.
„Nedostaješ mi svakog dana. Ali sada sam dobro. I mislim da bi ti bilo drago zbog toga“, rekla sam.
Goran me je držao za ruku.
Ljubav nije izbrisala ono što sam izgubila. Samo mi je pokazala da i posle velike tragedije život može da se nastavi.
