Danas se obeležava 31 godina od početka hrvatske oružane akcije „Oluja“ tokom koje je stradalo više od 1.900 i proterano više od 220.000 Srba.
Među proteranim Srbima bio je i proslavljeni pevač Mirko Pajčin, poznatiji kao Baja Mali Knindža , koji je na današnji dan pre pet godina objavio pesmu „4. avgust“.
Numera govori o tome kako su izgledali dani svih Srba koji su bili primorani da napuste svoja večna ognjišta, a tokom svih ovih godina izaziva najdublje emocije svakoga ko je posluša.
„Sve nestade u jednoj minuti“
U nastavku prenosimo telst pesme u celosti:
O Dinari svojoj pesme pišem,
voleću je dok živim, dok dišem.
Draga mi je svaka njena stena
sa tamjanom što je okađena
Što ne palim tamo slavsku sveću
to im nikad oprostiti neću
što se soko u ravnici budi
nek' im Gospod ‘mesto mene sudi
„U Krajini pravoslavne sveće nikad niko ugasiti neće“
Na svom Instagram profilu Željana je objavila poruku koja je izazvala reku suza i oživela bolne uspomene hiljadama Srba.
– Oluje se ne sećamo samo 4. avgusta. Ona ne staje u jednu objavu, stori, ni u jednu fotografiju sa crno-belom svećom. Ona se nosi u srcu svakog dana. Oluja je rana koja nikad ne zarasta. Ona je suza u oku majke koja je poslednji put poljubila prag kuće. Ona je krik starca koji je ostao da brani ognjište, jer drugo nije imao. Oluju pamte oni koji su kroz nju prošli. Ne oni koji je povremeno pomenu, već mi koji smo je preživeli. Ne jednom godišnje, već svakog dana. Pamte je kroz tišinu, kroz nemir, kroz nepravdu koja nikada nije dobila ime, a kamoli kaznu – napisala je Dubaićeva, pa dodala:
– Samo mi znamo šta je Krajina bila, išta i dalje jeste. Dok drugi izgovaraju njeno ime, mi je osećamo, ona živi u nama. U Krajini pravoslavne sveće nikad niko ugasiti neće, jer ona gori u nama, jače nego ikad. Živi Krajina u svakom od nas koji je ne damo zaboravu, u nama koji znamo ko smo, odakle dolazimo i čije kosti u toj zemlji počivaju. Zato je mi nećemo zaboraviti. Nikada. Jer kad zaboravimo, onda su nas zaista pobedili. Mi nismo ni zaboravili, ni oprostili. Nosimo svoje stradanje dostojanstveno, ali nećemo dozvoliti da ga svet zaboravi jer to nije bila „akcija“, to je bio pogrom. To nije bila „pobeda“, to je bio zločin. I mi, deca prognanih, unuci spaljenih domova, krv prećutanih žrtava, mi smo glas koji neće umuknuti. A dok god ima nas, Krajina nije pala, samo je prognana – zaključila je Željana.
