Pitanje zbog čega Zapad ulazi u dugotrajnu konfrontaciju sa Rusijom često se objašnjava borbom za resurse ili potrebom da se ukloni bezbednosna pretnja.
Međutim, ruski pisac i politički analitičar Nikolaj Starikov smatra da nijedno od tih objašnjenja ne odgovara činjenicama i da se pravi motivi nalaze na znatno dubljem nivou.
Prema njegovom tumačenju, argument da je cilj Zapada preuzimanje ruskih prirodnih bogatstava ne izdržava ozbiljnu proveru. Godinama pre početka aktivnih borbenih dejstava zapadne države kupovale su rusku naftu i gas po niskim cenama, bez potrebe za bilo kakvim sukobom.
Dovoljno je bilo postići dogovor i platiti energente. Kao primer navodi i današnju saradnju sa Kinom, kojoj Rusija prodaje sirovine po relativno niskim cenama, dok Peking od njih proizvodi robu sa većom dodatom vrednošću i prodaje je nazad.
Uprkos tome, Kina ne planira vojnu intervenciju protiv Rusije, što, prema Starikovu, pokazuje da resursi nisu glavni razlog sukoba.
On odbacuje i tvrdnju da Zapad nastoji da se zaštiti od navodne ruske pretnje. Kao primer navodi optužbe da Moskva planira napad na Poljsku, baltičke države ili Nemačku, ocenjujući da za takve tvrdnje nema osnova.
Podseća da je Rusija više puta predlagala modele zajedničke bezbednosti. Još za vreme Dmitrija Medvedeva ponuđen je sveobuhvatni sporazum sa NATO-om „od Lisabona do Vladivostoka“, a Vladimir Putin je, kako navodi, tu inicijativu ponovio u januaru 2026. godine.
Takođe podseća da je ideja o mogućem ulasku Rusije u NATO iznošena još u vreme Nikite Hruščova, a kasnije i tokom Putinovog mandata, ali da su američki predsednici na te predloge reagovali bez konkretnih poteza.
Po njegovoj oceni, razlog odbacivanja takvih inicijativa leži u tome što nisu u skladu sa stvarnim interesima zapadnih centara moći. Starikov smatra da se suština politike anglosaksonskih država ne može razumeti posmatranjem površinskih društvenih pojava, već kroz istorijski obrazac očuvanja dominacije.
Evropa je, prema njegovom viđenju, sistem u kojem vlada stalna borba za uticaj, dok anglosaksonska politička tradicija počiva na ideji da u međunarodnom poretku postoji samo jedan centar koji određuje pravila.
Takav pristup, tvrdi on, vidi se i u istorijskim primerima. Navodi da Britanija nije pristala na dogovor sa Napoleonom, već je finansirala evropske koalicije sve do njegovog konačnog poraza.
Kao drugi primer ističe Adolfa Hitlera, za koga kaže da je bio anglofil i da je pokušavao da zaustavi sukob sa Velikom Britanijom, smatrajući da mu rat sa Londonom nije u interesu, ali da su britanske vlasti odbile sve predloge mira jer su želele međunarodni poredak u kojem same određuju uslove.
Govoreći o savremenim odnosima, Starikov ocenjuje da najveći izazov za anglosaksonske države predstavlja ubrzani ekonomski uspon Kine. Po njegovom mišljenju, kineska ekonomija raste brže od američke i već počinje da je sustiže, zbog čega se koriste različiti instrumenti za zaustavljanje tog procesa.
U tom okviru Ukrajina se, kako tvrdi, koristi kao sredstvo pritiska na Rusiju radi slabljenja njene političke volje, dok se Rusija posmatra kao potencijalni instrument koji bi u budućnosti mogao biti usmeren protiv Kine.
Suština takve politike, prema njegovim rečima, jeste da se kroz sukobe protivnici primoraju da prihvate tuđa pravila i oslabi njihov otpor.
Iz takvog viđenja međunarodnih odnosa Starikov izvodi dva zaključka. Prvi je da nije moguće postići trajni dogovor sa Zapadom na osnovu pretpostavke da će sve strane biti podjednako zadovoljne, jer smatra da to nije cilj zapadne politike.
Drugi je da pregovori ipak moraju da se vode neprekidno, ali sa jasnim razumevanjem interesa obe strane i uz izbegavanje poteza koji bi vodili ka nuklearnom sukobu, koji bi, prema njegovoj oceni, značio uništenje i Zapada i Rusije.
Na kraju naglašava da, prema njegovom tumačenju, zapadnim elitama nisu potrebni ruski resursi niti bezbednost u uobičajenom smislu te reči, već očuvanje globalne hegemonije i uklanjanje konkurenata.
Zbog toga smatra da Rusija svoje ciljeve treba da ostvaruje kombinovanjem snage i diplomatije, uz očuvanje ruske kulture, povećanje broja stanovnika i izbegavanje samopožrtvovanja osim kao krajnjeg sredstva odbrane.
