Šurmanačka jama kod Međugorja ostala je jedno od najstrašnijih mesta stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. Samo 6. avgusta 1941. godine u nju je bačeno između 500 i 600 žena, dece i staraca iz sela Prebilovci, dok je tokom rata u toj jami život izgubilo više od 3.000 Srba.
Istoričari navode da su se u zločinima nad Srbima iz Prebilovaca posebno istakli ustaše Marko Rodin, Ivan Čutura i Šarić iz Višića, dok su preživeli često pominjali Murata Šošu iz Bivoljeg Brda i njegove sinove zbog njihove uloge u zločinima.
Počeo lov na stanovnike sela
Ustaše su 4. avgusta 1941. godine krenule u potragu za muškarcima iz Prebilovaca koji su pokušali da se spasu bekstvom u okolna brda. Sve koje su uspeli da pronađu ubijali su na licu mesta.
Sutradan su iz svih zaseoka sakupili preostalo stanovništvo, uglavnom žene, decu i starce. Oni koji zbog starosti ili iscrpljenosti nisu mogli da hodaju ubijani su putem.
Preživele žene, decu i starce utovarili su u kamione i odvezli do železničke stanice u Čapljini. Tamo su spojeni sa drugom grupom zatočenika koji su prethodno bili zatvoreni u objektu poznatom kao „Silos“. Tako se 5. avgusta 1941. godine na stanici našlo između 500 i 600 ljudi iz Prebilovaca.
Ceo dan bez vode i hrane
Istoričar Draga Mastilović navodi da su zatočenici ceo dan proveli na avgustovskoj vrućini, na otvorenom prostoru pored železničke stanice.
Nisu dobijali ni hranu ni vodu, a ustaše su ih tukle i primoravale da pevaju i igraju kolo.
U dokumentaciji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina zapisano je da su plač i jauci izgladnele, žedne i preplašene dece odjekivali Čapljinom tokom čitavog dana.
Predveče je logornik Franjo Vego naredio da se formira posebna železnička kompozicija za transport zatočenika. Obezbeđenje je činilo oko 300 ustaša.
Žene i deca su bez milosti ugurani u teretne vagone, bez hrane i vode.
Put bez povratka
Voz je tokom noći stigao do železničke stanice u Šurmancima, gde je obezbeđenje dodatno pojačano.
Prema navodima istoričara Mastilovića, Nikola Falak iz Šurmanaca tada je obišao selo i upozorio meštane da će tog dana u Šurmanačku jamu biti bačena srpska deca, žene i starci iz Prebilovaca, zbog čega je naredio stanovnicima najbližeg zaseoka da napuste svoje kuće.
„Sada idete na ispit“
Prema dokumentima Zemaljske komisije, ujutru 6. avgusta ustaše su otvorile vagone i zatočenike poveli pešice ka jami.
Put do jame trajao je oko pola sata.
Tokom puta žene su nosile ili vukle skoro iznemoglu decu, dok su ih ustaše tukle i požurivale.
Sve žrtve okupili su na jednoj padini sa koje se nije mogao videti otvor jame.
Tada su im rekli:
– Sada idete na ispit.
Nakon toga počelo je odvajanje ljudi u grupe od deset do dvadeset osoba, uglavnom po porodicama.
Oni koji su ostajali iza nisu mogli da vide šta se događa sa odvedenima. Nisu se čuli pucnji, niti se video otvor jame.
Jedna grupa za drugom nestajala je zauvek.
Do oko 11 časova pre podne i poslednja grupa žena, dece i staraca bačena je u jamu.
Za svega tri sata ubijeno je između 500 i 600 ljudi.
Gurali ih motikama u ponor
Istoričari navode da su ustaše koristile motike i druge predmete kako bi gurale žrtve u jamu.
To su činili iz straha da ih neko od ljudi koje bacaju ne povuče sa sobom u ambis, jer se to ranije dešavalo tokom masovnih bacanja Srba u hercegovačke jame.
Neposredno ispred jame izdvojili su nekoliko najlepših devojaka.
Prema izveštaju Zemaljske komisije, one su se otrgle napadačima i same skočile u ponor.
Potresna svedočenja očevidaca
O stravičnim scenama kasnije su govorili i sami izvršioci zločina.
Jedan od učesnika pokolja, ustaša prezimena Lizde, priznao je da su mu najteže padali dečaci koji su se grčevito držali za noge svojih ubica pokušavajući da izbegnu smrt.
Posebno potresna ostala su svedočenja Mehmeda Tikveše, Ibre Tikveše i Danila Zupca iz Šurmanaca, koji su 1946. godine dali iskaze Zemaljskoj komisiji.
Opisali su kako su žene i deca dovođeni u grupama, kako su mališani vrištali i otimali se, dok su mnoge žene i devojke same skakale u jamu, ne želeći da dožive nova zlostavljanja.
Svedoci su opisali i prizor koji su zauvek pamtili — ustaša je uzeo devojčicu staru četiri ili pet godina, podigao je u vazduh i bacio u jamu, dok je njena crvena haljinica poslednji put zalepršala pre nego što je nestala u mraku.
Nastavljeno istrebljenje sela
Jedan od glavnih organizatora zločina bili su Andrija Buljan i zloglasni Ivan Jovanović Crni.
Posle masakra u Prebilovcima je uspostavljena stalna ustaška posada pod komandom Nikole Merđana.
Kako bi pronašli preostale muškarce, širili su lažne vesti da njihove porodice nisu ubijene i da će biti vraćene ukoliko se predaju.
Prevareni tom pričom, oko 60 muškaraca izašlo je iz skrovišta.
Već narednog dana gotovo svi su ubijeni.
Najveća grupa od 48 ljudi odvedena je na Morin otok u Prebilovačkom blatu, gde su svi zaklani sredinom avgusta 1941. godine.
Stradanje nije prestalo
Preživeli koji su se kasnije pojedinačno predavali odmah su ubijani.
Među njima je bila i mlada Bosa Dragičević, koju su, prema istorijskim zapisima, ustaše nakon hvatanja silovale nasred sela, a potom bacile u bunar.
Istoričari navode da je sistematsko uništavanje Prebilovaca trajalo ukupno 32 dana.
Za to vreme opljačkana je gotovo sva pokretna imovina sela, hiljade grla stoke, a mesec dana posle pokolja u selo je naseljeno više desetina hrvatskih porodica. Prebilovci su tada preimenovani u Novo Selo.
Tek po dolasku italijanske vojske pojedini preživeli Srbi počeli su da se vraćaju, ali ni tada nisu bili bezbedni.
Jedna ustaška grupa ponovo je upala u selo, sakupila oko dvadeset ljudi i ubila ih kod mesta Bunar, pored reke Bregave.
Gotovo celo selo nestalo
Pre rata u Prebilovcima je živelo 994 stanovnika u 116 domaćinstava.
Posle rata ostalo ih je svega 164.
Ukupno je ubijeno ili bačeno u jame oko 830 stanovnika.
Trideset tri porodice potpuno su nestale, dok je iz još 31 porodice preživeo samo po jedan član.
Od više od 300 neposrednih izvršilaca zločina pred sud je izvedeno svega 14 ljudi.
Samo trojica su osuđena na smrt, dok su ostali dobili zatvorske kazne.
Jedan od glavnih organizatora, Ivan Jovanović Crni, godinama je nakon rata mirno živeo u Vojvodini, sve do hapšenja 1956. godine kod Subotice.
Istoričar Draga Mastilović navodi da najveći broj odgovornih za jedan od najstrašnijih zločina počinjenih nad Srbima u Drugom svetskom ratu nikada nije odgovarao za svoja dela.
