Beograd, 1979. godine. U stanu na trećem spratu jedne stare zgrade pronađena je mrtva mlada žena, Ana R. (28), učiteljica iz predgrađa. Policija je odmah primetila nešto neobično: stan nije bio ispreturan, vrata su bila zaključana, a ključ je stajao sa unutrašnje strane.
Na stolu je ostala večera za dvoje. Jedna čaša vina bila je napola prazna. Druga netaknuta.
Ana je živela sama, ali komšije su tvrdile da poslednjih meseci „nije bila sama“. Viđali su je sa muškarcem u tamnom mantilu koji nikada nije ulazio na glavni ulaz – uvek je dolazio kasno, u isto vreme, i odlazio pre svitanja. Niko nije znao ko je on.
Istraga je ubrzo otkrila da je Ana vodila dvostruki život koji niko nije poznavao. Danju je bila mirna učiteljica, a noću je, prema svedočenjima, dobijala misteriozne telefonske pozive i viđala se sa osobom koja nije postojala u njenim zvaničnim dokumentima – nijedan trag, nijedna adresa, nijedno pravo ime.
Policija je najpre posumnjala na ljubomornog partnera. Međutim, kada su ga pronašli, ispostavilo se da je i on već nedeljama dobijao anonimne poruke – poruke u kojima je neko detaljno opisivao Anin život, njene navike i kretanja. Kao da ih neko posmatra oboje.
Ključni momenat istrage bio je zapisnik komšije koji je te noći čuo „tišinu koja nije prirodna“. Nije bilo svađe, nije bilo vike, samo nagli prekid svega – kao da je stan u jednom trenutku prestao da postoji.
Obdukcija nije dala jasne odgovore. Nije bilo očiglednih tragova nasilja, ali je smrt bila nedvosmislena. Najviše je zbunjivalo to što su na njenim rukama pronađeni tragovi praha koji nije mogao da se identifikuje u to vreme.
Nekoliko dana kasnije, policijski dosije je dodatno zakomplikovan kada je nestao ključni dokaz – sveska iz njenog stana. U njoj su bile zabeležene kratke rečenice, ponavljane iz dana u dan:
„On zna kada gledam kroz prozor.“
„On je već bio ovde.“
Slučaj je ubrzo zatvoren bez osumnjičenog. Zvanično – nedostatak dokaza. Nezvanično – previše kontradiktornosti da bi se uklopile u jedan jedini scenario.
Godinama kasnije, novi stanari tvrdili su da noću čuju dva koraka u hodniku, iako je stan prazan. Niko to nije mogao da potvrdi, ali niko nije želeo ni da proverava.
Najjeziviji deo ostao je onaj koji nikada nije razjašnjen: ako je stan bio zaključan iznutra, a niko nije ušao niti izašao na silu – ko je sedeo sa njom za stolom te noći?
