Ljudi koji su odrastali uz bake i deke često razvijaju veću emotivnu toplinu i empatiju, ali porodični odnosi u praksi nisu uvek tako bliski i jednostavni.
Baka Beti je verovala da će penziju provoditi okružena unucima i čestim porodičnim susretima, ali se umesto toga suočila sa udaljenošću i strožim pravilima nego što je očekivala. Njena snaja je uvela pravilo da svaku posetu unuku mora da najavi 48 sati unapred, što je Beti prihvatila kako bi izbegla nesuglasice.
Sve je funkcionisalo po tom dogovoru, sve do trećeg rođendana njenog unuka, kada su odnosi dodatno postali napeti. Kada je želela da lično uruči poklon, sin ju je odbio uz objašnjenje da nije najavila dolazak na zabavu. Beti je poklon ostavila ispred vrata i otišla, bez rasprave.
Te večeri, sin ju je pozvao i optužio da je pasivno-agresivna jer nije ostala na proslavi. Ona mu je objasnila da uopšte nije bila pozvana, ali joj je on odgovorio da je trebalo više da se potrudi da se dogovori. Nakon tog razgovora, Beti se povukla iz kontakta i prestala da dolazi i zove porodicu.
Prošlo je šest meseci tišine, tokom kojih se potpuno udaljila od sina i snaje. Međutim, onda je iznenada dobila poziv u kojem su je zamolili da čuva unuka ceo vikend zbog hitne situacije. U isto vreme stigla je i poruka od snaje u kojoj piše da im je porodica sada neophodna.
Beti se našla u teškoj dilemi s jedne strane želja da vidi unuka, a s druge osećaj povređenosti i potreba da zaštiti sebe. Od tada joj porodica svakodnevno piše i zove, a ona pokušava da odluči da li treba da im pomogne i kako da postavi granice, a da i dalje ostane prisutna u životu svog unuka.
