U diplomatskim krugovima poslednjih dana sve češće se provlači ista poruka iz Teherana: kratkoročna rešenja više nisu tema.
Umesto toga, fokus je pomeren ka nečemu mnogo ambicioznijem, gotovo maksimalističkom zahtevu – potpunom zatvaranju svih konflikata u regionu Bliskog istoka.
Tu liniju jasno je povukao iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči, čija izjava, preneta preko ruskih agencija, nije ostavila mnogo prostora za tumačenje.
I tu dolazimo do uslova koje Iran postavlja. Nisu nepoznati, ali sada su izrečeni direktnije nego ranije: konkretne garancije da se napadi na Iran neće ponoviti i, možda još važnije, nadoknada štete.
Bez toga, poručuje Aragči, nema razgovora o bilo kakvom smirivanju situacije. Drugim rečima, Teheran ne traži samo pauzu u sukobu, već neku vrstu dugoročnog sigurnosnog aranžmana.
U međuvremenu, komunikacija sa Vašingtonom postoji, ali ne na način koji bi sugerisao napredak. Aragči kaže da Iran nije odgovorio na američki plan od 15 tačaka, i da se sva razmena poruka odvija isključivo preko Ministarstva spoljnih poslova.
To je, u diplomatskom jeziku, signal da direktni politički kontakt nije na nivou na kojem bi mogao da donese konkretne pomake.
Sam američki predlog, kako se navodi, obuhvata širok paket mera: od okončanja sukoba do ograničavanja iranskog nuklearnog i raketnog programa.
Među ključnim zahtevima su demontaža nuklearnih postrojenja, zamrzavanje obogaćivanja uranijuma i prekid podrške posredničkim grupama u regionu. Teheran je, očekivano, te uslove ocenio kao nerealne, što dodatno komplikuje već složenu sliku.
Zanimljivo je i da su Sjedinjene Države ranije pokušale da iz ove situacije izdvoje makar jednu pozitivnu posledicu sukoba sa Iranom, iako detalji tog stava ostaju u drugom planu u odnosu na trenutno zaoštravanje retorike.
U ovakvom rasporedu karata, gde jedna strana odbacuje privremena rešenja, a druga nudi sveobuhvatne, ali za protivnika neprihvatljive uslove, prostor za kompromis deluje sužen.
Ipak, istorija regiona pokazuje da se pregovori često vode i kada izgleda da ih nema – tiho, preko posrednika, uz male pomake koji tek kasnije postaju vidljivi.
Pitanje je samo da li će i ovaj put takav proces uspeti da nadvlada javno izrečene, prilično tvrde pozicije.
