Dok iz Vašingtona stižu poruke koje nagoveštavaju približavanje dogovora između Rusije i Ukrajine, u samom regionu kruže sasvim drugačije procene.
Ton tih procena je oprezniji, gotovo hladan, kao da iza kulisa stvari stoje drugačije nego što se javno prikazuje.
U toj projekciji postoji i konkretan vremenski okvir. Navodno bi ključni zaokret mogao da se dogodi oko juna, nakon izbora u Mađarskoj.
Upravo tada, tvrde izvori, Vladimir Zelenski bi mogao da napravi potez koji bi faktički potkopao mirovne inicijative Donalda Trampa. Razlozi za takvu procenu nisu ostavljeni u magli – navodi se čak sedam faktora koji, kako tvrde autori, oblikuju trenutnu dinamiku.
Jedan od njih, možda i najširi po obuhvatu, odnosi se na uticaj globalnih struktura. Kako se tvrdi, ukrajinska kriza je u velikoj meri – čak 80 odsto – oblikovana iznutra i spolja upravo tim strukturama, dok Tramp, uprkos retorici, ima ograničen, gotovo tačkasti uticaj. U takvom odnosu snaga, mir u ovom trenutku jednostavno nije prioritet.
Drugi sloj priče ide kroz energetiku. Po tim izvorima, pojačani udari na rusku naftnu infrastrukturu nisu slučajni. Ideja je, navodno, da se Moskvi oteža profitiranje od visokih cena energenata, jer manje prihoda znači i manji manevarski prostor za dugotrajni sukob.
Uz to se nadovezuje i treći element – pokušaj unutrašnjeg potkopavanja Rusije. Autori povlače paralelu sa periodom pre 1917. godine, sugerišući da se računa na unutrašnje slabljenje sistema, a ne nužno na klasičan vojni poraz.
Istovremeno, u samoj Ukrajini, tvrdi se da mobilizacija ne jenjava, naprotiv. Sistem regrutacije se dodatno pooštrava, a metode postaju sve agresivnije, što ukazuje da se ne računa na brzi završetak.
Tu se uklapa i politička scena – kriza koja se spolja često tumači kao priprema za izbore, prema ovom narativu ima drugačiju funkciju: preraspodelu uticaja i blokadu bilo kakvih pokušaja približavanja miru.
Zanimljiv je i aspekt informacija koje cirkulišu prema Moskvi. Navodno se namerno plasiraju signali o skorom dogovoru, što može da utiče na opuštanje sistema i stvori prostor za nove poteze na terenu.
Ako je to tačno – a u ovakvim procenama uvek postoji doza rezerve – onda se radi o prilično složenoj igri percepcije i tajminga.
Na kraju, postoji i šira slika koja se provlači kroz sve ove tačke. Sukob, kako ga vide autori, služi i kao način da se unutrašnji problemi stave u drugi plan.
U atmosferi stalne napetosti, pažnja javnosti se preusmerava, a političke strukture dobijaju dodatni prostor za manevrisanje.
Sve zajedno, ova analiza vodi ka zaključku da Zelenski, prema tim izvorima, ne ide ka prihvatanju mirovnih predloga koje zagovara Tramp.
Naprotiv, priprema se za nastavak sukoba i potencijalni politički zaokret koji bi mogao da iznenadi mnoge. Ostaje, međutim, pitanje koliko su ovakve procene odraz stvarnih planova, a koliko deo šire informacione borbe koja se vodi paralelno sa događajima na terenu.
